Кићовић Мираш
Naslov /HEADINGS/ - centrirano
Гимназијски професор и директор, један међу првим наставницима Беранске гимназије са почетка њеног рада, први доктор југословенске књижевности, истакнути књижевни историчар, научни радник и истраживач, научни савјетник Народне библиотеке Србије, начелник Одјељења за старе и ријетке књиге и рукописе.
Родио се 5. марта 1982. године у Слатини код Андријевице, у породици Петра Кићовића, официра народне војске, из које је потекао већи број школованих људи. основну школу завршио је у Андријевици (1904), гимназију са испитом зрелости у Великој државној гимназији на Цетињу јуна 1912. и исте године уписао студије права, након чега се преписао на Филозофски факултет Универзитета у Београду, на групи наука: српска књижевност (српски језик и упоредна књижевност) и француски језик. Апсолвирао је јуна, дипломирао октобра, а суплент постао новембра 1920. године.
Испит за професора полагао је пред сталном испитном комисијом у Београду децембра 1922, на групи: предмета - српски језик као главни, француски као споредни, са оцјеном „једногласно, одликујући се као предавач“. У звање професора постављен је крајем маја 1923. године. Ради стручног усавршавања боравио је у Паризу (1926), гдје је завршио виши курс француског језика; студијски боравак у иностранству искористио је да више пута посјети петроградске и бечке архиве ради истраживања старих документа. Докторску дисертацију „Јован Хаџић - Милош Светић“ одбранио је на Филозофском факултету Универзитета у Београду 30. јуна 1928. године као прву дисертацију из југословенске књижевности и тако постао први доктор југословенске књижевности промовисан на Београдском тиверзитету.
Државну службу засновао је септембра 1915. године. Документи Беранске гимназије помињу га у два одвојена периода: први пут, постављен је преписом црногорског министра просвјете. Радио је од 1. октобра 1915. до краја рада гимназије јануара 1916. у звању привременог предавача.
Капитулацијом црногорске војске интерниран је у Аустроугарску. Повратком из ропства, децембра 1918. именован је за вд секретара окружног начелства у Андријевици, са којег мјеста је други пут постављен за наставника Беранске гимназије декретом Извршног одбора у Подгорици од 2. фебруара 1919. године. Дужност је напустио 10. маја исте године ради настављања студија. Тада је коначно напустио Беране и Црну Гору.
По апсолвирању постављен је најприје за суплента а потом професора Вршачке гимназије. Касније је службовао у Куманову, поново у Вршцу гдје је био додијељен Учитељској школи. Мушкој реалној гимназији у Новом Саду. Потом је био директор Реалне гимназије у Вршцу (август 1933 јануар 1938), гдје је уједно био предсједник вршачког друштва „Пријатељи Француске“, затим директор Седме мушке у Београду (1938 -41), а током рата професор Шесте мушке београдске гимназије.
Током окупације, политички неоприједељен, радио је у звање директора матурантског течаја при Коларчевом народном универзитету у Београду, а такође био је замјеник члана првостепене Комисије при Министарству просвјете за оцјењивање наставника средњих учитељских и грађанских школа ( јануар 1941 -децембар 1943).
У међуратном периоду био је познат као лични пријатељ Милана Стојановића. Послије ослобођења, од 1945. постављен је најприје за библиотекара а потом научног савјетника Народне библиотеке у Београду на којој дужности је пензионисан.
Као књижевни историчар објављивао је књижевно - историјске прилоге у научним и књижевним часописима, листовима, зборницима, аламанасима, годишњацима: Прилозима за књижевни језик, историју и фолклор; Српском књижевном гласнику; Летопису Матице српске; Записима; Мисао; Венцу; Књижевном северу; Новој Зори; Зори; Братству; Новом средњошколцу; Библиотекару; Нашем језику; Гласнику САНУ; Гласнику Историјског друштва у Новом Саду; Историјским записима; Побједи, и другим. Већина радова тематски је везана за његову дисертацију.
Са посебном преданошћу, пуних четрдесет година проучавао је старе српске књиге и штампарије, позориште и драму, дјела и живописе српских писаца 19. вијека, о чему је објавио већи број познатих радова: Јован Хаџић Милош Светић (1930), Емил Чакра (1931), Старо позориште код Срба (1950), Један уникат штампарије у Котору (1950 и 1955), Школско позориште код Срба у 18. вијеку (1952), Први српски буквар (1952). Двије непознате српске књиге (1954), Младост Јоакима Вујића (1954, 1956), „Трагедија вожда Карађорђа“ од Симе Милутиновића - Сарајлије (1955), Стерија и Вук Караџић (1956), Вртепска драма код Срба (1957) и друге. Припремио је за штампу: Писма Петра II Петровића Његоша 1-3 (1951-1955). Такође је остао запажен по прилозима о историји Народне библиотеке у Београду.
Добитник је награде САНУ за књижевну студију: „Јован Хаџић - Милош Светић“, Ордена Академске палме (1937) од стране Министарства просвјете Републике Француске, и Ордена Светог Саве четвртог степена (1938). Умро је у Београду 28. октобра 1963. године и сахрањен на Новом гробљу.
