Миодраг С Лалевић је рођен 4.марта 1902 године у Пеовцу ( Прљаније ) општина Андријевица, од оца Стефана и мајке Дмитре, рођене Мијовић. Деда по оцу му је био свештеник, поп- Милић, а баба Марица из породице Протић. Како му је отац рано умро, растао је у великој породици, уз стрица, свештеника, попа-Богдана, који је погинуо на Бардањолту код Скадра. Гимназију је похађао у Пећи, а осми разред и виши течајни испит је завршио у Скопљу 1921 - 1922 школске године. Студирао је у Скопљу где се 1922. године уписао на Филозофски факултет, на групу предмета: А) Историја српске књижевности с југословенским књижевностима, Б) Историја српског језика, В) Историја Срба, Хрвата и Словенаца, латински језик и немачки језик. Дипломирао је у јуну 1926.године.
Као суплент се запослио у Пећи, септембра 1926. године, а професорски испит је положио 1929.године. Од 1930. године до 1933. године ради у мушкој гимназији у Земуну и у I мушкој гимназији у Београду; 1933. године је премештен у II мушку реалну гимназију, а 1940. године у IX мушку гимназију у којој је професор и за време II светског рата. После завршетка рата, 1945. године био је отпуштен да би после осам месеци био поново примљен у службу, у IV мушку гимназију у Београду. Од 1947. године је професор за српски језик на Вишој педагошкој школи у Београду, до 1962.године. Тада, на начин који није био уобичајен, није био реизабран у дотадашње звање, чиме је његов радни однос прекинут, па се повукао у пензију. Био је и професор за српскохрватски језик у Дипломатско-новинарској школи.
Говорио је француски језик, а служио се њемачким и руским. Био је један од оснивача и уредника часописа „Дом и школа”(1939-1940), „Књижевност и језик” (1954-1963) и члан Уредништва часописа „Наш језик” (1933-1940). Један је од оснивача Удружења фолклориста Југославије и члан Управе Удружења фолклориста Србије и активно је учествовао у раду већине фолклористичких конгреса и уређивању њихових зборника. Бавио се скупљањем народних песама у Васојевићима и на Косову и Метохији. Био је члан Друштва за српско- хрватски језик и књижевност (од 1933.године) и дугогодишњи председник београдске подружнице Друштва. Већ пре II светског рата, врло млад, објавио је граматике за I, II, III и IV разред гимназије, за I и II разред грађанске школе и за I и II разред више народне школе и већи број помоћних уџбеника из области језика. После II светског рата од значајнијих књига објавио је Синтаксу српскохрватског књижевног језика, Приручник за наставу синтаксе српскохрватског језика, Категорије речи и Речник Синонима и сродне речи српскохрватског језика.Учествовао је у редакцији и лексичкој обради српскохрватског дела Речника арбанаско-српскохрватског (Л.Лукај, 1935.године) и био сарадник у изради Педагошког речника (Београд, 1967).Пред сам крај живота написао је „Анализе и напомене за Речник српскохрватскога језика” Матице српске 1-У1.Писао је студије, есеје, чланке и приказе из савременог српскохрватског језика, лексикографије, етнологије и фолклора у бројним југословенским листовима и часописима.Запажени су његови популарни чланци и књиге који су имали широк едукативни значај и његов утицај на језик у новинарству и другим медијима је био значајан.Укупна библиографија његових радова износи 469 референци, а литература о њему 80 јединица (Д.Аранитовић).
Преминуо је 3.октобра 1983.године у Београду, где је и сахрањен.
Институције у којима је радио и био активан до последњега дана, као и дневна штампа, једва да су његову смрт забележили.
 |
