Александар Лексо Саичић (Виницка, 5. август 1873 — Цетиње, 7. април 1911) је био васојевићки јунак, капетан црногорске војске, а упамћен је по невероватном умећу руковања сабљом и по двобоју са јапанским ратником, из кога је изашао као победник. Основну школу је завршио, а гимназију уписао на Цетињу као питомац књаза Николе. Гимназију завршава у Дубровнику одакле прелази у Београд где похађа Пешадијску подофицирску школу. Након подофицирске школе бива три године у Црној Гори где је постављен за ађутанта васојевићке бригаде. Као војник са жељом за даљим усавршавањем одлази у Истанбул где ступа у турску војску као поручник царске гарде где службује три године. Учествовао је у Руско-јапанском рату. Црногорски одред у том рату је предводио Јован Липовац. Лексо је остао упамћен јер је 1905. убио јапанског ратника у двобоју пред битку. Због ове победе одликован је руским ордењем. Честитке на добијеном двобоју добио је од адмирала руске флоте Роженственског (Рожественский, Зиновий Петрович) и адмирала јапанске флоте Тогоа. Руска влада му је одредила четрдесет наполеона у злату годишње до краја живота. У Манџурији је унапређен у чин капетана и до краја рата командовао је коњичким ескадроном Амурског змајског пука. Сабља којом је савладао самураја данас се чува у Војном музеју у Москви. Носио је следеће ордење: Орден Свете Ане и Светог Станислава II реда са мачевима, Светог Владимира III реда са мачевима, Свете Ане и Светог Станислава III реда са мачевима, руску Рањеничку медаљу, Орден италијанске круне IV реда, а од црногорских одликовања Орден Данила Првог IV степена, сребрна медаља за храброст и споменица 50. године владавине краља Николе. Умро је од последица скока са другог спрата краљевог двора током пожара у тридесет осмој години. Сахрањен је уз велике војне почасти. Имао је сина Владимира.
Па га лако школа научила.
Војну школу он је научио,
С мачевањем он је први био.
Бог га за то бјеше обдарио,
Цар Николи доста мио био.
У хиљаду и деветсто пете,
Кад се Јапан са Русијом срете,
Лексо ступи као добровољац,
као сваки стари Црногорац.
Руској флоти заповједник бјеше,
На Пацифик борбу започеше.
Но, пре борбе што је отпочела,
Русима је књига долетјела.
Од јапанског адмирала Тога,
Који пише ал’ не моли бога.
Са књигом се мегданџија тражи,
Па ти одмах свој армији кажи.
Роженственко књигу објављује,
На књигу се јунак осмјехује.
Па он чека ко ће да се јави,
И да види ко је јунак прави.
Он мислио да се Козак јави,
Адмирал се пуно изненади.
Он пред собом види српског змаја,
Од Берана јуначкога краја,
Храброг Лекса, коме нема равна.
Приђе Лексо, здрави Адмирала
И овако њему проговара:
Господине, силан Адмирале,
Ја сам Србин, родом на Балкану,
Ваш сам војник, онда Лексо плану,
Ја ћу стати храбро на мегдану.
На мегдан ћу Јапанцу да пођем,
Са мегдана здраво ћу да дођем.
Ако Бог да и срећа од Бога,
И мојега мача свијетлога,
Јапанцу ћу ја одсјећи главу,
Па је послат столном Петрограду,
А на руке славном руском цару,
Славном цару, Николи Роману.
„Збогом, рече Адмиралу,
Право оде ка мегдану,
Гдје га чека мегданџија,
Од Јапана љута змија.
Њих гледају обје војске,
Војна сила није шала,
Са два врсна адмирала.
Кад на мјесто Лексо стиже,
Приђе њему мало ближе,
Па му назва милог Бога,
Погледа га као свога
И рече му врло тихо:
„Ред је да се поздравимо.
Један другом тад пођоше,
Лијепо се руковаше
И на своја права мјеста
Ко јунаци храбро сташе.
За сабље се дохватише,
Један другом полетјеше.
Ко орлови ударише,
Један другог облетјеше,
А сабље се завитлаше,
Према Сунцу преливаше.
У пламен се оне дале,
Па су ране изазвале,
Ал су ране врло мале.
Но Јапанац малакса је,
На мегдану заостаје.
То је Лексо примјетио,
Куражни је одмах био,
Па се јуриш појачао
И Јапанца савладао.
Десну руку тешко рани,
Па не може да се брани.
Лексо оштром сабљом ману
И Јапанцу скиде главу.
Зави главу у јаглуку,
Па је носи ко јабуку.
Он се врати у логору,
У маломе томе двору.
Адмирали тад усташе,
Змају Лексу честиташе.
Роженственко руке шири,
Па свог борца он загрли.
Пољуби ка као брата
И хероја тога рата.
Наста пјесма и весеље,
Све до рујне зоре бјеле.
Лексу име мијењаше,
Муровцем га сад назваше.
