Божидар-Божо Вучуревић, пјесник и политички првак Српске Херцеговине, рођен је 1936. године од оца Трифка и мајке Анђе у Богојевић селу на Зубцима понад Требиња.
Поезијом се почео бавити од ране младости, а политиком тек у зрелим годинама. Божови су преци „из оније’ страна гдје мотика звони и гдје красна бије, гдје зној с чела капље и гдје рало рије и тврде се грудве ломе испод брана" — по Алекси Шантићу. Ту на родним Зубцима Божова прва звијезда водиља „удар нађе искру у камену" јер је пјесма „с животом скопчана". Доста касније, у Требињу, се почео бавити политичким радом јер је „зла година орла наћерала да (не) зимује зиму с кукавицом".
Још док је био дијете на родним Зубцима помно је пратио „академију гусала" или епско пјесништво. У кругу породице причало се о значајним догађајима из прошлости српоког народа и о херојици његових јунака. Слушао је јуначке народне пјесме и умјетничке епове од Његоша, Мажуранића, Краља Николе, те бајке, приче, баоне, митове, легенде... Често се сам преслушавао са струне гусала:
Још док бијах на мајчину крилу ја чух од њих за змаја и вилу, за јунака Никца од Роваца и за муке Вујадина Старца...
Божидар Вучуревић је још од ране младости понио увјерење да су еп и епика темељ сваке афирмативне цивилизације. „Би ли било и ове много хваљене европске цивилизације и културе без грчких епова Илијаде и Одисеје, и сам би се често питао. У својој младости увјерио се да и велики умови као Грим, Хердер, Гете, Мериме, Мицкијевич, Пушкин и други, сматрају да народи без епа, без усмене предаје, без легенде су народи без идентитета, без друштвеног живота и без историје. А „који народ историје нема тај је народ ка’ птица без крила, па ма каква и колика била" — цитирао би Божо често стихове Радована Бећировића Требјешког.
Божо Вучуревић је знао да је српском роду епска поезија равна Новом завјету, па је још на својим Зубцима савладао мудро слово о косовској легенди. Увесељавао је друштво и сабесједнике са преко три стотине епских народних пјесама из свих циклуса — напамет. Знао је наизуст седам кола и седам монолога из Горског вијенца, те нека пјевања из епа Смрт Смаил-аге Ченгића, затим из спјева Балканске царице од Краља Николе I Петровића, и тако даље.
У мећувремену у његово дјетињство други свјетски рат је угнијездио све завичајне недаће: збјегове, диобе, партијања и страдања. Десили су се страшни злочини у завичајној близини као: Корићка и Придворачка јама, Шурманци, Бивоље брдо, Ржани до, Пребиловци, Јадовно, Јасеновац, Крагујевац и друга српска стратишта каква нису могли предвидјети ни пророци Старота завјета нити их описати у страшноме суду.
Послијератни период је на његову младост наслонио природно и историјско искуство, али није допуштао да га стихија одведе у „мртво море" идеолошких заблуда већ се увијек критички односи према свим друштвеним деформацијама. Критиковао је пустошење села у завичају масовним егзодусом српског народа ван својих огњишта у нигдину, те озакоњење неједнакости преко радничких леђа као и против идеолошког расрбљавања његовог српског народа, разбаштинујући га духовно и материјално.
У том колоплету личних, породичних и друштвених драма засновао је породицу и као добар домаћин својој породици (сину и двјема кћерима) личним радом обезбиједио ново станиште (кућу и окућницу) у Требињу, не напуштајући родне Зубце и везу са дједовином као и са свим оним што га уз то везује. Док су многи из његовог завичаја расипали себе по бјелосвјетским кејовима, трговима и раскршћима без компаса, Божо Вучуревић је себе потпуно укомпоновао у оно чиме се може дичити оваки Србин и Херцеговац.
Увијек је цијенио да чојство и јунаштво треба бранити снагом Краљевића Марка и срцем Милоша Обилића.
Док је цвјетао коров и троскот у његовој Херцеговини, колијевци светог Саве Немањића и рајског завичаја светог Василија Острошког (слава му и милост!) Божидар Вучуревић се латио пера и папира и написао руковет епско-лирских пјесама. Објавио их је под насловом Пјесме мира, борбе и слободе у Дубровнику 1988. године. Упоредо је учествовао у оснивању Друштва гусала епске поезије под именом „Јован Дучић" у Требињу, непосредно пред шестогодишњицу Косовског боја. Била је то прва јерес и међу требињском интелигенцијом која се већ адаптирала у свом школовању без епске поезије, без српске традиције, без историје, без ћирилице. . . без свог правог лика. Затим је услиједио Југословенски дванаести фестивал гусала у Требињу гдје је Божо Вучуревић имао запажено и водеће мјесто. Успоставио је братску сарадњу са скоро свим друштвима гусала и епске поезије по српским земљама и крајевима да су пјесме Божидара Вучуревића биле најзаступљенија на тим фестивалима. Његове пјесме снимили су на касете и плоче гусларски прваци као Бранко Перовић, Мишо Вујовић, Коста Плакаловић, Весо Косовић и други. Те пјесме и гуслари који су их пјевали добијале су награде на тим фестивалима и смотрама. Оне су биле обол и љековито биље на рањеној свеколикој српској души код слушалаца. Након тог естрадног успјеха Божидар Вучуревић је уврштен у жирије народних фестивала гусала и епске поезије на српским просторима.
Почела су политичка и друга превирања од Триглава до Ђевђелије. У Требињу испод Божових Зубаца, на вјечитој немирној граници, као и у читавој Српској Херцеговини, том српском судилишту, умјесто кола „братства и јединства", почеле су се у чвор везивати душманске заставе са шаховницама и полумјесецом. „Заиста је Србима историја садашњости јер им се понавља. Несретници су заборавили да је са Србима лако живјети, ама је с њима тешко ратовати" — упозоравао је Божо.
Тада је Божидар Вучуревић први од Требињаца наслутио да се опет спрема „посљедње вријеме" по његов народ. Попут грофа Сава Владисављевића, Луке Вукаловића, Мића Љубибратића и оних српских главара и витезова се латио поред пјесничког и политичког посла „за општу ползу свеколиког српства" и Српске Херцеговине. Основао је водећу (у то вријеме) и спашавајућу Српску демократску странку. Као првак српског народа у Требињу и Херцеговини дигао је глас против поновних диоба, партијања и страдања српског народа. „Сад се нећемо дијелити на четнике и партизане, већ на јунаке и издајнике и не заборавите да САМО СЛОГА СРБИНА СПАШАВА!" — говорио је Божо на митинзима и саборима српског бунта и отпора. Народ га је подржао алузијама из народне поезије:
Љепше грло (у Божа) је царско јесте љетие него ли у виле!
Зато је на првим вишестраначким изборима послије Другог свјетоког рата народ Требиња и Српске Херцеговине Божидара Вучуревића убједљиво изабрао за првог човјека и лидера. Повјерили су му мандате предсједника Српске демократске странке за Српску аутономну област (САО) Херцеговину, за предсједника прве вишестраначке Скуппггине САО Херцеговину, предсједника Скупштине општине Требиње, те предсједника Српског националног вијећа Херцеговине.
Почело је растурање Југославије и сатанизације Срба од стране разбраће Словенаца, Хрвата, Муслимана, Арбанаса и других уз издашну помоћ фашистичког дијела Европе и Америке. Отворена је Пандорина кутија и букнуо је нови рат. Божидару Вучуревићу су дали задатак да води Кризни пггаб, те Ратни штаб, а затим и Повјереништво Републике Српске за Требиње и Херцеговину. Рат још траје, а Божо Вучуревић се носи витешки са злим силама џихада и са усташама, али и са војним издајама бивше ЈНА, те са ратним профитерима у Српској Херцеговини. Уз велику подршку свеколиког херцеговачког народа успио је да сачува оно што се сачувати може у Источној и Старој Херцеговини. Водио је преговоре са зараћеним странама у Херцеговини и ван ње, као и са међународним факторима, али му је најтеже падало повлачење неке „најрођеније политичке сабраће" по вјери и нацији из Требиња, дијелом Црне Горе и Београда.
Бог му помогао и срећа јуначка да не изгуби себе и своју Српску Херцеговину, бар за сада. И његовом заслугом, прије свега, а то ће вријеме показати, њемачко и усташко царство није обновило давно планирану „за хиљаду година" границу по аустроугарским караулама и тврђавама на домак наше дивне посестриме Црне Горе. Увијек је наглашавао да се Херцеговина мора бранити и одбранити крстом, пером, пушком...
Под Божовим руководством српски народ Херцеговине се вратио себи и светосављу кроз покајање, опроштење и светосавску слогу. Са народом и православним свештенством је опојао кости наших очева из бетонираних и запуштених јама и стратишта, и то након педесет година од усташког геноцида над херцеговачким Србима. У међувремену, и то ће хроничари забиљежити, да је за вријеме владавине Божидара Вучуревића, након толико година, у непосредним ратним опасностима и под усташким гранатама у Требињу хиротонисан нови Захумско-херцеговачки владика, господин Атанасије (др Атанасије Јефтић).
Рат је омео Божидара Вучуревића да испуни жељу пјесника Јована Дучића, по тестаменту, „да се сахрани на неком брду понад Требиња". Божидар је организовао почетак радова на Црквини за повратак пјесника овоме завичају из далеке Америке. Ипак, то је одгођено за боља времена док мине овај проклети, и дај Боже, по Србе побједнички рат.
Божо Вучуревић није часио часа, па је у ово „време смрти" сачинио збирку пјесама под насловом Од Косова до Васкрса из које ратници из свега грла, и уз гусле, пјевају на првим борбеним линијама по брдима и градинама око Требиња и Српске Херцеговине.
Зато се с правом може рећи да је Божидар Вучуревић попут ближег рођака куће Петровића знао успјешно пјевати и владати истовремено. Надамо се да ће Божидар Вучуревић и на пјесничком, политичком и ратничком пољу имати још зрелих и срцу драгих плодова за све нас.
