Драгиша Боричић рођен је у селу Драгосави на Полици код Берана 18. априла 1887. Године у бројној породици тридесеточлане сеоске задруге Нова-Жуја Боричићa, од оца Новице и мајке Радосаве-Раке, рођене Ненадовић. Драгишин дјед Жујо, који ће доживјети дубоку старост, био је имућан и угледан човјек у цијелом крају обављајући у злим и опасним временима турског ропства низ патриотских и повјсрљивих подухвата. Један је од најагилнијих и најзаслужнијих мјештана за оснивање поличке основне школе (1892) у којој је један од првих учитеља био и његов син, Драгишин стриц Иван. Отуда није чудо што је, поред за оно вријеме не малих новчаних издатака, дјед Жујо свог даровитог унука, након што је завршио основну школу код Ђурђевих Ступова, уписао у Српску гимназију у Солуну. Тешкоће ученика из Старе Србије који су се, попут Драгише Боричића, школовали у српским средњим школама европске Турске, нијесу биле само материјалне природе. На дугим, често заобилазним и несигурним путевима, ученике су вребале многобројне тешкоће и опасности, о чему има помена и у првом Боричићевом објавље- ном прозном саставу Крштење и по\
У Солуну је Драгиша Боричић завршио шест разреда гимназије (1904-1909), а седми разред и матуру у Српској гимназији у Скопљу (1909-1910). Након завршене гимназије Драгиша Боричић се школске 1910/1911. уписује на Филозофски факултет у Београду на студије српске књижевности са југословенском књижевношћу гдје слуша предавања Богдана и Павла Поповића и Јована Скерлића. Као одличан студент и даровит говорник Боричић he 16. јуна 1914. године, у име генерације студената, говорити на Скерлићевој сахрани. У току студија узима активно учешће у раду патриотског клуба студената родом из Старе Србије и Македоније који су се школовали у Цариграду, Скопљу и Солуну, поставши његов први секретар. Уочи балканског рата јавља се као добровољац у четнички одред мајора Војина Поповића, "Војводе Вука", и учествује у борбама на Куманову, Прилепу, Битољу и другим бојиштима од Косова до Јадранског мора. Ратни пут добровољњачког одреда, своје доживљаје, јуначке подвиге и погибије својих сабораца Драгиша Боричић he касније описати у десетак веома успјелих приповиједака. Годину дана након завршетка балканских ратова Драгиша Боричић по други пут прекида студије. Од јесени 1914. године до завршетка славне Мојковачке битке, јануара 1916. године, Драгиша Боричић је борац Прве доњовасојевићке бригаде. Након одметања у шуму генерала Радомира Вешовића, у прољеће 1916. године, аустроугарске власти, поред осталих виђенијих Васојевића, хапсе и Драгишу Боричића, затварају га најприје у колашински затвор а затим интернирају у мађарске логоре Нађмеђер и Болдогасон, гдје остаје све до капитулације Аустро-Угарске 1918. године.
Одмах по повратку из заробљеништва Драгиша Боричић постаје професор Беранске гимназије, иако ће универзитетске студијс окончати, ванредно, двије године касније. Наредна деценија представља најзначајније и најплодоносније раздобље у Боричићевом животу и стваралаштву. Као замјеник неколико директора Беранске гимназије, врстан професор и васпитач, покретач и обновитељ културног живота у цијелом крају, Боричић се орно и неуморно лаћа разноврсних подухвата. Руководи радовима на подизању нове зграде Беранске гимназије, организује наставу и брине се за попуну професорских мјеста стручним и квалитетним кадром, подстиче археолошка и културноисторијска проучавања Васојевића и Полимља, а сам се огледа као пјесник, приповиједач, есејист, књижевни историчар и сакупљач народних умотворина. Ауторитетом омиљеног професора, сјајног говорника, афирмисаног књижевног радника, уз то и као добронамјерни хуманиста неконвенционалних манира, Драгиша Боричић зрачи позитивним утицајем на књижевно и људско стасавање бројних генерација својих ученика.
Иако је живио и стварао изван већих културних и књижевних центара, опхрван обавезама као професор или директор ниже гимназије у провинцијским мјестима, друштвеним обавезама и обавезама према својој четворо-чланој породици која је живјела од његове зараде, Драгиша Боричић није допуштао да га опхрва провинцијска чамотиња. Сарађивао је у двадесетак часописа и листова. Поред три посебна издања којима је скренуо на себе пажњу критике и читалачке публике, Плав и Гусиње (1926), Испод Комова (1929) и Манастир Милешево (1935), објављивао је пјесме, приповијетке, путописе и репортаже, огледе и приказе у листовима и часописима: Вардар (1908), Цариградски Гласник (1908, 1909), Босанкса вила (1910), Цетињски вјесник (1914), Народна ријеч (1920, 1921), Венац (1923, 1933), Ловћенски одјек (1925), Млада Зета (1929), Јужни преглед (1929), Политика (1926,1928- 1930,1933-1934,1939), Слободна мисао (1923,1930-1933), Епоха (1930), Записи (1932), Народна одбрана (1932- 1933), Санџак (1934-1935), Правда (1938-1939), Зета (1938), Српски народни календар Петар Велики, Чикаго (1938).
Иако веома омиљен у својој средини као незамјењиви просвјетни и културни посленик, свједочени патриота и хуманиста, Драгиша Боричић изгледа није био по ћуди владајућем режиму. Премда неполитичан човјек, симпатизер Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића - (као и његов дугогодишњи пријепољски пријатељ, знаменити социолог села Сретен Вукосављевић), - Драгиша Боричић се није мирио са друштвеним неправдама, изневјеравањима идеала правде, једнакости и народног благостања. Отуда не само што му надлежно министарство није изашло у сусрет и додијелило мјесто у некој од београдских гимназија, гдје би могао да прирпреми и одбрани докторат наука и посвети се универзитетској каријери, већ је 1928. године премјештен за професора гимназије у Скопљу гдје остаје до краја школске 1930. године. Исте године је премјештен за директора гимназије у Пријепољу гдје на тој дужности остаје пуних петнаест година, све до своје трагичне смрти 1944. године.
Према свједочењу његових бивших ученика, савременика и рођака, Драгиша Боричић је био човјек широких видика, енциклопедијског образовања и вишеструких умјетничких склоности. Волио је музику и сликарство, свирао флауту и повремено предавао цртање у Пријепољској гимназији. Имао је изразити смисао за стране језике. Још за вријеме школовања у Солуну добро је научио грчки и турски језик и стекао основе из њемачког и француског језика које he касније солидно савладати. Његово добро познавање језика и говорнички дар једном приликом су били драгоцјени за читав полички крај. Ево једне занимљиве епизоде коју је, по казивању Поличана, забиљежио професор Владимир Боричић:
"Драгиша јс са својим дједом Жујом изашао пред турску војску која је као казнена експедиција продирала од Бијелог Поља преко Скакавца уз Тивран к Полици.
Обучен у похабано сукнено одијело, Драгиша је стао испред Турака и на течном турском језику одржао бесједу да војска поштеди поличку сиротињу и нејач. Миралај је само приупитао Жуја:
Ко ти је, демек, овај?
Унук, ефендија, узврати Жујо.
Склони ми га с очију, рече миралај.
И заиста, турски низам је послушао Драгишу и није починио никакво зло Поличанима. Турци су ушли у Беране, а послије је организован напад с Тиврана и Беране је ослобођено од Турака".
Своје говорничке способности Драгиша Боричић је показао и у пригодној бесједи приликом обнављања цркве у Никољцу, као и приликом сахране знаменитог васојевићског јунака Лекса Саичића који се прославио у руско-јапанском рату 1904. године. Био је чест говорник држећи популарна предавања на народним универзитетима у Новој Вароши, Пријепољу, Пљевљима и Прибоју или приликом појединих културних манифестација.
Драгиша Боричић је остао у сјећању својих савременика и као велики хуманиста. Његовим залагањем и, по ријечима једног изасланика Министарства просвјете, "очинском бригом", основана је ђачка трпеза за сиромашне ђаке Пријепољске гимназије, а помагао је своје ближе и даље рођаке као и муслиманску бихорску сиротињу".
Као живописна фигура, склон боемству, Драгиша Боричић је својим приватним животом привлачио пажњу паланачке средине у којој је морао да живи. Оженио се Ајдом, лијепом ћерком угледног београдског судије, предсједника Беранског суда Јеврема Угрића чија је жена била Њемица. Са Ајдом је Драгиша имао кћери Јулију и Веру. Околност да је ожењен женом чија је мајка била Њемица била је додатни разлог због којег је Драгиша Боричић био сумњив каснијим "Титовим ослободиоцима" који су га без суђења ликвидирали октобра 1944. године у шумици изнад Пријепоља.
 |
