Прво јутро послије Ђурђева-дне у Лубницама, пре тешке ратне 1941. године, у кући лубничког тежака, из беранске гимназије изјуреног због симпатија према комунистима, Максима Радомировог Ојданића, угледао је прве лубничке обзоре и бјеласичко донебесје ђетић, коме по свецу о коме је рођен дадоше име Ђорђије.
Тек рођеног Црногорца је, са још петоро лубничке ђеце спровела четничка оружана пратња до манастира Ђурђеви Ступови, ђе је обављено крштење, пакостећи на тај начин комунистичким симпатизерима.
Тешке поратне дане, условљене болешљивошћу и општом немаштином, дечак проводи у Лубницама, учећи прва слова из буквара и отаџбинске љубави у старој сеоској брвнари. претвореној у школу, да би по завршетку трећег разреда наставио са школовањем у Иванграду, ђе су му се доселили родитељи. У Иванграду довршава основно и средњошколско науковање, као један од бољих ђака у генерацији, а инжењерске студије завршава на Технолошком факултету у Београду.
Радни вијек провео је, радећи по Србији и Космету, а највећи дио тог радног вијека у Иванграду (Беранама) и Титограду (Подгорици).
Објавио је више књижевних приказа и есеја, као и низ научних радова из области техничких наука. Написао је и књигу „(Не)познате Лубнице”, објављену 2006. године, у издању Издавачке куће „Комови”.
Живи и ствара у Подгорици.
 |
 |
 |
