Протојереј-ставрофор, национално-просвјетни и културни радник, учитељ народних основних школа, архијерејски намјесник беранског протопрезвитерата, аустроугарски заточеник, посланик Велике подгоричке скупштине српског народа Црне Горе, просвјетни референт Зетске области, оснивач и дугогодишњи предсједник варошког Црвеног крста, делегат Среске народне скупштине и предсједник Првог народноослободилачког одбора, хонорарни наставник веронауке од часа беранске Гимназије и Учитељске школе, поратни предсједник општине Берана и један од најугледнијих грађана Доњих Васојевића и Лимске долине. Рођен је 23. септембра 1884. на Бучу код Берана од оца Луке и мајке Цане Ралевић. Основну школу похађао код манастира Ђурђеви Ступови, Нижу гимназију учио у Битољу, трећи разред гимназије у Скопљу (1902), Тридесето коло (XXX) Богословско - учитељске школе завршио је у Призрену школске 1907/8. након чега се посветио учитељском позиву. Први пут у просвјети постављен је августа 1908. за учитеља Народне основне школе у српском селу Врака код Скадра. Потом је учитељовао у Бољанићу код Пљеваља, Калудри, Пећи и Бучу као учитељ и управитељ. Рукоположењем за свештеника и постављењем за пароха беранског и Архијерејског намјесника за срез берански марта 1919. престао се бавити учитељским позивом. У чин протојереја произведен је јануара 1921. а указом ЊВ Краља, октобра 1924. постављен за протојереја округа Берана, коју дужност је обављао све до пензионисања 1952. При Беранској гимназији и Педагошком одјељењу- Учитељској школи (1919-1941) радио је као хонорарни наставник вјеронауке, црквеног пјевања, филозофске пропедевтике, основа филозофије и етике. Такође школске 1945/46. у нижим разредима Гимназији је предавао вјеронауку. Учесник је Првог балканског рата гдје је биран за члана војног суда и Првог свјетског рата. Ослобођењем Берана 1912. постављен је за секретара Обласне управе а потом именован за члана Комисије за насељавање Пећког округа. Током Првог свјетског рата био је обавезник чиновничког реда на дужности интенданта штаба Доњо-васојевићке бригаде. Након капитулације Црне Горе период од 1916-1918. провео је у аустроугарској интернацији, логору Болдогасоњ. Повратком у домовину новембра 1918. изабран је за посланика Велике народне скупштине српског народа Црне Горе у Подгорици, а фебруара наредне године при Извршном народном одбору постављен за просвјетног референта основне наставе зетске области. Током међуратног периода такође је био члан Епархијског савјета митрополије црногорско - приморске. Активно је учествовао у раду свих националних и културно просвјетних удружења вароши. Оснивач је Одбора Црвеног крста у Беранама (1920) и његов први предсједник све до 1943; члан беранског Окружног школског одбора (1921). Устаничких дана, 21. јула 1941. једногласном вољом народа изабран је за предсједника првог Народно-ослободилачког одбора за срез Беране. Дајући безрезервну подршку устаницима, након два дана предао је дужност и посветио свом духовном позиву. Као члан делегације у Одбору спаса заступао је житеље вароши на Чакору, августа 1941. За национално просвјетитељски рад и војничке заслуге одликован је: Војничком медаљом за храброст, орденом Св. Саве четвртог (1925) и трећег степена (1940), Oрденом Југословенске круне петог реда (1930) и највишим црквеним одликовањем Напрсни крст. Као ученик богословије биран је за предсједника дружине „Растко“ (1908) и сарађивао у истоименом часопису, гдје је објавио своје прве приповјетке: Једна ноћ под кладом, и Први пут у боју. Такође је објавио стручни рад: Основна школа код манастира Ђурђеви Ступови (Просвјетни рад 2/1954, Титоград). Служио се француским и руским језиком. Поп Леко, под којим именом је био познат у народу Доњих Васојевића, остао је у најљепшем сјећању управо због његових људских врлина, достојанственог понашања, природне интелигенције и обдарене физичке љепоте. Речит током проповиједи и обреда, надахнутим говорима на пригодним скуповима и незаборавним предавањима из веронауке и филозофије остао је трајно упамћен у сјећањима генерација ђака, изузетно омиљен и цијењен, и важио за најпоштованијег наставника гимназије а међу мјештанима уживао ауторитет најугледнијег грађанина вароши. Говорило се да “Цијела историја српског народа читала из његових очију“. Радо је био виђен у радости код крштења, вјенчања, причешћа слава, а исто тако и у жалости приликом опијела и парастоса, када су његове мудре ријечи подизале морал и давале духовну снагу. Послије ослобођења биран је међу првим предсједницима беранске општине. Приликом посјете Иванграду септембра 1959. Предсједник Републике Тито лично му је уручио Орден заслуга за народ Првог реда. Доживео је дубоку старост. Преминуо је 12. јануара 1979. у 95 години живота у Титограду а сахрањен достојанствено уз масовно народно учешће на Српском православном гробљу у Иванграду.
Глас Васојевића
