Васојевићи

Обичаји

---

Поздрави

Када се двојица сретају (прођу један поред другог) не може се замислити, а да се не поздраве. Изјутра ће онај који поздравља рећи: “Добро јутро!”, а преко дана “Помага Бог!” Одговор је у оба случаја: “Добра ти срећа!” Старији људи и жене кажу: “Помогао и вама!” (увијек тако и у множини). Млађи, дјеца кад сретну старијег човјека ако имају капу скидају капу поздрављају и љубе руку старијег. Кад дођете у кућу нечију каже се: “Помага Бог!”, одговор је увијек “Добро дошао!”, после поздрава пита “Како сте?”, ређе се пита “Како си?”, одговор је увијек у множини: “Живи смо” или “Здраво смо”. Затим се пита: “Како је чељад?” (понекад робље), одговор је “Живо је све до ђавољег”, тј. Све до последњег. Кад се одлази из куће поздравља се “Збогом”, домаћин отпоздравља: “Да ти је добар пут!”. Ноћу се на растанку онај који одлази поздравља “Лака ној!” или “Добра ној!”, а одговор је: “Била ти на помој” или “Бог ти на помој”.

---

Моба

Незване мобе притичу у помоћ слабим и самохраним породицама. Када се гради кућа без позива ће доћи да помогну братственици и комшије. Зване мобе су најчешће приликом косидбе или других пољских радова. Надница за мобу се не плаћа али може да се узврати.

---

Корача—пролетњак

Почетком прољећа “провга марча” од вајкада је обичај да се скупља сијено са торина, гране по њивама и ливадама и разно ђубре “сметиште”, ставља се на гомилу и запали да изгори. Нарочито дјеца учествују у скупљању и одржавању ватре. Пази се да дим иде право навише, јер то значи берићет и добро за домаћина. Како пролеће представља препород природни и наставак новог живота, вјерује се да огњем треба уништити сву нечистоћз и пролеће дочекати чисто и уредно.

---

Гостопримство

Познато је надалеко српско гостопримство. Гостопримство црногорско предњачи—посебно у Васојевићима. Срдачност, са којом вас позивају, дочекују и госте, премашује обичну мјеру те се сматра као нешто урођено, прастаро, исконско. Гост се дочекује добродошлицом (чак и случајни намјерник) домаћин се рукује са њим, ако је гост иоле познатији или је поштована личност (о родбини да не говоримо), домаћин се са њим и љуби, са гостом се “целивају” и остала одрасла чељад. Госту се намести да седи у прочељу крај ватре и несмије се допустити да се не стави простирка под њим. За јело и пиће се износи најбоље и најљепше што домаћин има у кући. Показују своју љубав не само што ће слакторечиво вас разговарати већ почешће наслоне руку на вас, мало вас погладе или бар додирну. У говору домаћин често поставља израз “брате мој” или “мој добри и поштени ....................(зову слушаоца по имену). Кад гост леже да спава, обично ће невјеста или жена домаћина куће доћи да помогне да се гост покрије, па ће том приликом помало и дирнути, погурнути или голицнути, нашалити се и слично. Гости су обично озбиљнији и уздржљивији од жена које се шале без замерке. Било је случајева због немаштине да се гост смјести у постељу где домаћин са женом спава а све због гостопримства. Забележен је један случај у Васојевићима гдје је гост спавао заједно у постељи са домаћином и његовом женом. Ујутро када се устајало обичај је био да жена посипа да се умију, разумије се и госту и свом мужу. После умивања и доручка гост би одлазио уз захвалност а често и са даровима (бога ракије или бјелаче), растајали би се уз пољупце и договор о следећем виђању и враћању гостопримства. Но овом приликом гост (мусафир) замало што није платио главом. Када су испратили госта муж и жена остану сами и воде разговоре како су дочекали госта и слично. У току разговора ће жена мужу рећи: “Шта ти би ноћас јуначе да се са мене не скида?” Видје муж да је ђаво понијо шалу и гостопримство појури за гостом да га стигне али наиђе на косаче који су косили ливаду “Виђосте ли тога и тога?” Косачи схватише да се ради о нечем озбиљном јер је домаћим био разјарен и носио сјекиру у руке, казаше му погрешан правац и тако се гост спасио сигурне смрти. Претпоставља се да је убудуће било гостопримства али заједничког спавања бар што се тиче овог домаћина није бивало.

---

Испраћај невесте (младе)

Када дођу сватови по младу да је воде својој кући, најстарији сродник навестин (обично деда) подиже чашу, коју сватови стојећи слушају: “Пријатељи и браћо, да подигнем ову чашу у част вашу и нашу, за здравље наше миле и драге ......................... Која полази из свог рода у свој дом. Пођи одиво наша, из поштеног нашег дома у гласити, јуначки и ако Бог да сретни дом. Како десном ногом крочила, срећа ти прискочила! Китила се врлинама као ласта брзинама, као лија мудринама, ко планина вр’овима, као море дубинама. Плаво се небо на те смијало, сунце те гријало, била срца весела, а лица румена и јасна као Даница! Прилипио ти добар глас као добром момку свилени пас! Дичила се родом, а дичила домом, поносила дјецом као паун крилима, као гора листом, а ливада травом и цвијетом! Продила прво шћери а потоње синове, да заове и снахе не застају, да се два зла у дом не састају. Кокоти ти ћукали, а бикови букали, пастуви ти вриштали а душмани пиштали! Бог те сачувао пламена огњеног, из нега стрије, из пећине стијене!” Свијем Бог дао здравља! Здраво дошли довде, а здраво се повратили одавде! Све нам здраво и весело било! Здрав си ђевер-баша, сретна ти снаха, миловали се као со и хљеб, а мрзјели као мед и масло! Ваша чаша и колач, а моје винце и отрирач (убрус). Црвено винце да напојим лице, отирач да отрем брке. Испија чашу и даде је деверу.

---

Каменовање

За тешке моралне прекршаје, нарочито за брачна неверства и за силовање девојке или жене, народ је кривце каменовао. Оптуженог су доводили пред искупљен народ и ту су најпре главари јавно претресали његову кривицу. Чим би доказали да је крив, народ би га смјеста засуо каменицама. Последње суђење ове врсте је било пре више од 100 до 200 година, али кривац није каменован јер га је спасила једна оштроумна жена родом од Секулића из Брскута, а удата у братство Чејовића на Ублима. Њу је народ веома поштовао и главари су јој давали почасна мјеста на скуповима. Када је на једном скупу један Куч био оптужен за силовање туђе жене, она позове једног главара, да утури (увуче) нож у ножице, које је она држала и непрестано их покретала лево десно. Главар покуша, али узалуд покушавао, да то постигне—и она очигледно докаже скупу да је силована жена исто крива колико и човјек који ју је силовао. Зато главари заједно са народом опросте окривљеном човеку, и од тада није било суђења у Кучима ради каменовања.

---

О косидби

Кошење траве је напоран и важан посао. После жита и хлеба човек се највише брине за сијено и зато је свако тежио да сакупи што више сијена. Ливаде нијесу ђубрене зато су и приноси били ниски. Овај важан посао је трајао око мјесец дана од Петова-дана до после Илиндана. Косило се једанпут годишње, јер није било траве. Ријетко би косио отаву, због велике надморске висине, немогућности ђубрења и наводњавања и због тога што би одмах по кошењу пуштали стоку по кошевини. Кошење је посао мушкараца али било је случајева да су косиле и дјевоке-жене. Припреме за косидбу су биле озбиљне и придавао се посебан значај. Ако је коса добро искована и брус добро оштри то се сматрало као пола косача. Зато се избору косе и бруса придавао велики значај. Косач би узео косу од продавца, нађе камен и удари косом по камену да чује звук, савије је у лук да види да ли се гуштера тј. да ли сечиво вијуга, обрће и загледа и тако се одлучује за куповину и одређује је ли добра или није. Брусом се оштрила коса, много је зависило од квалитета камена од кога се правио брус. Ако брус добро оштри онда је и косачу лакше. Ако је брус квалитетан, онда се брижљиво чувао, није се никоме позајмљивао, није се остављао на ливади. За изузетне брусеве знало је читаво село. Наковањ се пободе у земљу на њега ставља коса и удара се чекићем по ивици сечива косе и тако се извлачи жица. Тај посао се зове откивање косе. Није добар косач који не умије да откује косу. За откивање косе важан је ударац чекића који не сме бити ни прејак ни преслаб, треба да буде умерен. Брус се држи у водијеру. Брус мора бити влажан зато се увек у водијеру држи вода. Водијер се прави од дрвета, чауре или лима. Коса се насађује на косиште које се прави од лаког сувог дрвета, косиштима бабке (рукодржаче) обично два бабка а може и један. Тако опремљен косом на рамену, с ковом (наковањ и чекић) у бисагу или мањем ранцу, с водијером око ноге, често са флашом ракије косач је спреман да коси траву, како би рекла Д. Максимовић у својој пјесми “Покошена ливада”... Најпогодније време за косидбу је јутро, тј. време кад има росе или после кише зато се каже “коси по киши а пласти по сунцу”. Иза косача остаје откос. Размак између откоса зове зе мах. Први откос кроз ливаду који мора повратити зове се раскос. Сваки косач се трудио да му мах буде што шири и да што ниже покоси траву “да је обрије”поструже. По томе се и вредновао косач ко је бољи. Обично кошење је кад свако коси своју ливаду, а мобе су када се удружи више косача. Мобе зове најчешће онај који има велике ливаде, толико велике да их сам са својом породицом не може сам покосити. На мобу домаћин куће зове своје рођаке, комшије, пријатеље, зетове... Моба је и дружење, на мобу се иде на такмичење, не смије се ићи неспреман јер може да се обрука, мора да покаже своју умешност и снагу. На мобама се број косача не ограничује, сам домаћин процењује колико му је косача потребно. Каже се за косаче-један ко ниједан, двојица ко један, а тројица лијепа мобица. Значи мобу могу чинити од три до тридесет и три косача па и више. Основни циљ мобе је да се помогне домаћину да покоси ливаду. Дружење на моби, згоде и незгоде, обавезни разговор, шале, такмичење то су елементи који чине мобу догађајем за себе, што јој даје љепоту. Косачи на мобе не долазе рано обично се скупљају кад сунце добро изгрије. Свако ко на мобу дође добро је дошао. Када се косачи окупе почиње договор око тога ко ће да буде козбаша. Козбаша је први косач, предводник и командант мобе. Њега морају сви да слушају. Кад он подигне косу из траве да оштри, сви морају то исто да ураде. Следеће оштрење такође командује козбаша и тако читав дана, кад каже да се косе откивају сви иду да то ураде, кад треба да наставе такође козбаша одређује. Косачи се поређају иза козбаше обично и по правилу по квалитету, последњи је увек домаћин или његов заступник. Доручак се служи око 11-12 сати, доручак носе девојке и млађе жене, водоноше су обично дјеца. За време ручка, косе би се обавезно откивале и правио би се већи одмор. Попила би се ракија, запалила цигара, правиле шале. Они који су донели ручак рекли би: - Мало сте покосили. - Па још смо дјеца. А после ручка им рекоше: - Много поједосте! - Па људи смо. Обавезно би се сви смејали. Сво време је шала па чак и на свој рачун, нико се не би наљутио. Ручак је био обично око 16 часова. Када би завршили са косидбом ишли би код домаћина на вечеру и настављали разговоре и шале како је ко косио и како је било. На вечери би испред козбаше била глава од јагњета и плећка. Козбаша сједи у врх софре, на почасном мјесту, сем јела, пило би се и пјевало, остајало би се до дубоко у ноћ и договарали се о следећој моби.. После косидбе када би се трава просушила скупљало се сено (пластило) и за пластидбу би се организовале мобе али би већина мобара биле жене и дјеца јер је то далеко лакши посао од косидбе. Ту није било никаквог такмичења, свако је имао свој темпо, наравно тек доведене снајке су настојале да се покажу да су вредне, а неудате дјевојке такође, поготову ако је ту био неки потенцијални момак. Жене би купиле сијено грабуљама, а момци би радили вилама и правили би завале, а касније навиљке—пластове. Пластови би се довукивали до мјеста гдје се сијено дјене (садијева). Пошто би садјенули сијено, оградили би га и тако је могло да чека зиму тј. потрошњу.

---

Глас Васојевића