Никола I Петровић-Његош (Његуши, 7. октобар/19. октобар 1841 — Антиб крај Нице, Француска, 2. март 1921) је био књаз Црне Горе у периоду 1860—1910. и краљ у периоду 1910—1918. из династије Петровић-Његош.
Наслиједио је на црногорском пријестолу свог стрица Данила. За вријеме његове владавине Црна Гора је Берлинским споразумом 13. јула 1878, послије Црногорско-турског рата, добила међународно признање и знатно територијално проширење. Даља територијална проширења Црне Горе услиједила су након балканских ратова (1912—1913).
Никола I је реформисао државну управу, установио Министарски савјет, осавременио војску, Општим имовинским закоником ударио темељ правном систему и отворио врата страним инвестицијама. Године 1905. је Никола I октроисао Устав Књажевине Црне Горе након чега је и сазвана Народна скупштина. Никола је владао аутократски, због чега је у Црној Гори стекао бројне непријатеље. Он је лично био велики присталица српства и желео је уједињење Срба и других Јужних Словена. Међутим, био је огорчени противник Карађорђевића.
У Првом свјетском рату је објавио рат Аустроугарској. Краљевина Црна Гора је пружила отпор аустроугарској инвазији, али је морала капитулирати јануара 1916.
Краљ Никола се са Владом и Двором склонио у Француску, у егзил из којег се никада није вратио. Послије завршетка рата збачен је са власти на Подгоричкој скупштини. Упркос војним (Божићна побуна и црногорски комити који је потрајао до 1929. године) и покушајима црногорске дипломатије на Париској конференцији, Црна Гора није успјела повратити свој међународно-правни суверенитет изгубљен крајем 1918. уједињењем са Краљевином Србијом.
Краљ Никола I је умро изолован у емиграцији, а сахрањен је у руској цркви у Санрему, Италија. Његови посмртни остаци и остаци његове супруге краљице Милене Петровић су 1989, уз највише државне почасти, враћени и сахрањени на Цетињу, у Дворској цркви на Ћипуру.
Никола Петровић Његош (1841-1921) постао је књаз Црне Горе и Брда 1860. када се и оженио Миленом (1847-1923), рођеном Вукотић. 1910. године Никола је проглашен за краља Црне Горе. Изродили су дванаесторо дјеце - девет кћери и три сина:
Зорка (1864-1890) се удала 1883. за кнеза Петра Карађорђевића, доцнијег краља Србије. Изродили су петоро дјеце: Јелену (1884-1962), Милену (1886-1887), Ђорђа (1887-1972), Александра (1888-1934) и Андрију (1890, умро неколико дана по рођењу).
Милица (1866-1951) се удала 1889. за руског Великог кнеза Петра Николајевича Романова.
Стана (1867-1935) се удала 1889. за руског кнеза Ђорђа Максимилијановича Романовског, а потом се 1907. удала за Великог кнеза Николу Николајевича Романова.
Потомци краља Николе и краљице Милене
Марица (1869-1885).
Престолонасљедник Данило (1871-1939) се оженио 1899. Јутом (по преласку у православље Милицом), војвоткињом од Мекленбург-Нојстерлица. Нијесу имали дјеце.
Јелена (1872-1952) се удала 1896. за италијанског престолонасљедника, доцнијег краља Виториа Емануела.
Ана (1874-1971) се удала 1897. за Франца Јозефа од Батенберга.
Софија (1876, умрла са три мјесеца).
Принц Мирко (1879-1918) се оженио 1902. Наталијом (1882-1950), рођеном Константиновић, чији је отац по женској линији био унук Јеврема, брата србијанског књаза Милоша Обреновића. Мирко и Наталија су изродили пет синова: Стевана (1903-1908), Станислава (1905-1907), Михаила (1908-1986), Павла (1910-1933), Емануела (1912-1928). Принц Михаило се оженио 1941. кћерком француског лекара Женевјевом и добио 1944. сина Николу.
Ксенија (1881-1960) и Вјера (1887-1927) се нијесу удавале.
Принц Петар (1889-1932) се оженио 1924. Виолетом Вегнер (по прелазу у православље Љубицом). Нијесу имали дјеце.
