Милован Мишо Кубуровић, рођен је 1942. године у Присоју, Андријевици, Црна Гора. Поред писања поезије и прозе (романа, прича, анегдота...)запажен је као гуслар. Снимио је више касета и телевизијских емисија.
Објавио је књиге:
„Ждрал у магли“ (1992)
„Одзив роду“ (1996)
„Недоречено вријеме“ (1996)
„На очевом прагу“ (2003)
„Срцем и умом“ (2005)
"Између два свијета" (2005)
"Српском великану" (2007) коаутор са Радомиром Рашом Ћоровићем и Пером Вујотићем,
"Ој младости Брзол мину" коаутор са Пером Вујотићем(2011)
"Ратна срећа Михаила Миркова" (2012)
„Одзив роду“ (2014) друго допуњено издање,
"Кроз Васојевиће" (2014)
"Пјесме" (2014)
"Тако су говорили ријечима и сликама" (2017).
"Народне духовитости" (2017).
Читав радни вијек провео је у Копенхагену, у Данској.
Оснивач је Књижевног клуба ''Сјеверац'' са сједиштем у Копенхагену, Данска, који је окупљао раднике из бивше Југославије на привременом раду у Шведској, Данској и Норвешкој. По одласку у пензију са Владимиром Секуловићем, предсједником Клуба књижевника ''Сјеверац'' региструје Удружење књижевника ''Сјеверац'', 2007. у Подгорици, Црној Гори заједно са Радомиром Рашом Ћоровићем, Бранком Батом Крковићем и Савом Пелевићем. Сада је доживотни предсједник Удружења књижевника и других стваралаца ''Сјеверац'', у Подгорици, Црној Гори.
Члан је Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању ''УСКОР'' и Књижевне заједнице Југославије у Београди, Удружења радника умјетника Србије и Црне Горе, Горњи Милановац, и више књижевних удружења и гусларских друштава у Црној Гори.
Радови су му објављивани у Данској, Србији и Црној Гори у дневним листовима: Политика, Илустрована политика, Вечерње новости, Темпо, Слобода, Побједа, Дан, Глас Холмије ...
За књижевно стваралаштво добитник је више признања: Захвалница, Диплома, Повеља, Златне повеље, Грамате...
Добио је звање Духовни војводакоје додјељује Удружење радника, умјетника Србије и Црне Горе, из Горњег Милановца, уз благослов Српске православне цркве, за допринос у очувању традиције српског народа, српског језика и ћириличног писма.
Када се српски народ нашао у опсности, деведесетих година прошлог вијека, поштујући традицију, Мишо је из Данске добровољно дошао и стао на браник Српства и отаџбине. Мишо се, када треба, бори пером а када је нужда и пушком, што му и презиме говори.
Живи у Андријевици, Подгорици и Копенхагену
