Марко Миљанов Поповић Дрекаловић (Медун, 25. април 1833 — Херцег Нови, 2. фебруар 1901) је био српски народни књижевник, војсковођа и војвода из племена Кучи. У младости је био перјаник код кнеза Црне Горе Данила I Петровића. Војводске ознаке му је дао црногорски књаз Никола I Петровић, с којим се касније разишао због политичких неспоразума. Након ослобођења Подгорице (1878) Марко Миљанов био је једно вријеме градоначелник.
Тек се у 50. години описменио а своју је позну књижевну дјелатност сматрао животним задатком. Оставио је иза себе неколико дјела, попут радова Племе Кучи и Живот и обичаји Арбанаса, но његово је најважније и најпознатије дјело Примјери чојства и јунаштва
Марко Миљанов је рођен у Медуну од оца Србина и мајке Борике Милић из племена Кучи. Као и сви његови сународници из тог времена, Марко Миљанов је ратовао против Турака. Године 1856. је дошао у Цетиње и ушао у службу кнеза Данила као перјаник. Због свог јунаштва и успешних напада на Турке, и као човек од поверења, кнез Никола Петровић га је наградио положајем судије и вође племена Братоножића. Због његовог рада на присаједињењу Куча Црној Гори, Турци су за његову главу расписали награду. Године 1874. је изабран у Црногорски сенат (од 1879. претворено у Државни савјет). У рату против Турске, командовао је црногорским војницима у бици на Фундини. Након оштрог сукоба са кнезом Николом 1882. Марко Миљанов је напустио Државни савјет и одлучио да се врати у родни Медун.
Војвода Марко Миљанов је научио да пише тек у старости пошто су скоро све тадашње војводе из Црне Горе биле неписмене, као и у Србији у Милошево доба. Написао је неку врсту мемоарског казивања без иједне ријечи о њему самом, о оном што је он чинио и што је, несумњиво, предмет једног дијела српске националне историје.
Миљанов није био велики стваралачки и филозофски дух попут Његоша. Није био ни писац-стваралац у правом смислу. Народни човјек у најбољем значењу, мудра глава и разборит родољуб, сам собом примјер јунаштва и честитости, он се прихватио писања не само да — као што он каже — забиљежи оно што не треба заборавити, што би било гријех заборавити о његовом племену и о људима и јунацима из његовог краја, него и да да моралну историју и да, по своме искуству ратника, војсковође и народног предводника и човјека, поучи и подстакне на добро.
Марко Миљанов није писао „умјетиичко“ дјело већ је ишао директно у историју, у збивање, ишао непосредно у догађај и у том догађају остајао све вријеме. Он много држи до истинитости својих примјера, не измишља и не додаје, не обухвата цијела збивања, цјелину догађања, већ само вади поједине тренутке.
Он није правио књижевност, није био познавалац ниједне литерарне школе и није га збуњивала ниједна учена филозофија. Он није давао „слике из живота“, још мање реалистичке документе или романтичарски идеализозане личности. Остајући увијек на врелом трагу историје и непосредних животних збивања, давао је моралне обрасце и моралне повјести.
У историјским казивањима није ништа „заборавио“. Цијела невјероватно тешка, крвава повијест његовог племена врила је непрекидно у њему, у његовим памћењима, у његовом духовном суштаству и у његовим осјећањима. Он и неће друго него да исприча стварне, истините догађаје. Ондје гдје сам није био очевидац, често се позива поименце на људе који су то својим очима гледали или који су то причали: „Ово је Ново Мушикин прича, ка је ту био“, или: „ ... то је у историју и народне пјесме записано“. Народна пјесма му је исто што и историја. И народна пјесма, као и историја, „записује“ догађаје, људе и њихова дјела.
Поступајући строго по моралном кодексу да јунаци „треба да чине добра и да не зборе о њему“, јер је „то народње да о њему говори и располаже, а рукочинац не смије свој рад увеличават' причом нако да га брља“, он није нигдје говорио непосредно о себи, а камоли да је гдјегод покушао да своје дјело или своју личност „увелича“. Његово књижевно дјело, узето у цјелини, није ништа друго него оно што је био он сам, главом и духом и срцем својим.
За њега је част имала цијену и била част само онда кад се могла одупријети злу у човјеку и злу око човјека, одупријети оскудици, курјачкој глади, насиљу власти и бешчашћу силника, примамљивости титула и опачинама властољубља, плиткоумности привилегија и брзоплетости сујети.
Сиромашно сеоско чобанче постало је војвода. Нуђена му је и кнежевска титула. У једној средини гдје је коријен купусне трске понекада значио имање, гдје се за добар гуњ или за малу пушку залагала и људска глава, он је оставио војводовање, почео да учи азбуку да би могао да прича, да пјева, на свој особит начин, о части и о чојству. Тим појмом писац обухвата све, или скоро све оно што сачињава морално биће човјеково. Сва друга осјећања подређена су осјећању части. Њој је подређено и јунаштво. Човјеку који је већи дио живота провео у хајдуковању и ратовању јунаштво постаје морална категорија само када је оно чојско, кад је човјечно, кад се ни при најтежим одлукама не огрешује о част и о оно што чојство намеће и тражи од правог витештва. У свијету из кога је Марко Миљанов извадио своје примјере чојства и јунаштва, јунаштво, смјелост, прегалаштво, рескирање главе нису биле нимало усамљене појаве: одбранити се, осветити се, прочути се, па чак и прехранити се злих година, а њих је било доста, — за све то требало је имати смјелости, много смјелости и јунаштва. Јунаштво је врло често било једини начин одржавања живота.
Јунаштво је за њега јунаштво само кад има неки племенитији, виши циљ, кад је атрибут људскости и људске части. „Радије сам погинути главом, но образом“, врло је честа мисао код Марка Миљанова, што би говорило само о високом култу који је част имала и код писца и код личности које су носиоци његових Примјера.
