ПОЧЕТАК — рођен је 1939. у селу Поношевац, близу Ђаковице, у Метохији. Отац Миро, пореклом из Мораче, највећег црногорског катуна, био је ратник у балканским ослободилачким ратовима и у Првом светском рату. Кости су му "окапале" на скадарском, брегалничком и мојковачком бојишту. Преживео је, мало печалбарио и успео да купи плац у плодној и благородној земљи Лазаревој. Скућио се, жена и он добили су сина, наденули му име Момир. Али, 17. априла 1941, напали су их балисти. Кућа им је спаљена, вратили су се огњишту прађедовском.
ДЕТИЊСТВО — с непуне две године постао је избеглица. Не сећа се места рођења, памти само очеве речи како је то изгледало. Непознати Арнаут рекао је мом оцу: "Мир Војводић, паљимо сва кућа од Маљезез (Црногорац), да не буде трага да је ту живео Маљезез". Тако смо протерани, а због одлуке другова Бовца и Броза из 1946. то безакоње претворено је у закон. "Отад сам метохијски погорелац и морачки беземљаш", наводи Момир који им то никад није опростио.
НАЦИОНАЛНОСТ — "Морачанин по племену, Црногорац по држављанству, Србин по националности и, ево, Југословен по држављанству", воли да каже и упозорава: "Србима нема културне, националне, државне и било какве обнове, ни живота — без националне државе".
ВЕРСКА ОПРЕДЕЉЕНОСТ — православац. "Мило ми је видети човека кад дође у цркву, ал' не ваља њена злоупотреба", каже и истиче: "Наш патријарх Павле говори: 'Ко тебе каменом, ти њега хлебом'. Слажем се и ја — ко тебе каменом, ти њега хлебом. Али, хлебом од камена".
ОБРАЗОВАЊЕ — прва сазнања стицао је у манастиру Морача. "Тај манастир био је први праг с којег сам се загледао у звездани бескрај. Дечјом радозналошћу досегао сам до великих сазнања која су, осликана на манастирским зидовима, речито говорила о историјским збивањима", с поносом "признаје" Момир. Основну школу и гимназију завршио је у Подгорици. Студирао је и завршио књижевност.
КАРИЈЕРА — био је професор српског језика и књижевности у Машинској школи у Титограду, за који увек објашњава: "Живим и радим у граду на ушћу Рибнице, у којој су рођени Немања и Свети Саво, дуго званом Немањин град, а потом Подгорица". Како је одувек био опозиција комунистима које је језичким варијацијама знао "жестоко да уједе за срце", био је дуго забрањени песник. Сам каже: "Властодршци су ме крили од микрофона и јавности, као она маћеха пасторку Пепељугу испод корита". Тако је своја сатирична штива објављивао у "Јежу" и осталим београдским листовима. Ни то није било довољно ефикасно за ућуткивање причљивог, оштројезичког Војводића, па су му иследници били за петама. Прислушкивали су му телефон, мотрили на њега. Вратио им је чашћавајући их разним именима, попут: "јагњофуци", "силесије", "реброломци", "тутњеши", "млатикури", газиљуде", "ђиласије". Много касније, један од оних што су га "пазили" исповедио му је: "И не слутиш шта смо све тад могли да ти учинимо, а ти си био и остао исти — храбар".
Узвратио је: "Нисам уопште храбар, импрегнирана сам страшљивица, само што с режимом нисам ништа трговао, па зато испада да сам храбар".
У међувремену, монах српског језика, како сам себе представља, написао је више књига поезије.
„СВЕТИГОРА“ (1970), „ТРАГОВИ“(1970), „НАДОЛАЖЕЊЕ ПРАХА“ (1971), „МИРИС МРТВИХ ТРАВА“ (1972), „СТАРОСТАВНИК“ (1974), „ГРОБОСЛОВИ (1979), „ НАСАМО С КАМЕНОМ“ (1981), „ГРОБОСЛОВИ РОДА КУРЈАЧКОГА“ (1981), „СА ИЗВОРА МОЈИХ ГОРА“ – „Aus den Qvellen meiner Berge“ (на њемачком и српском језику-Западни Берлин), (1981), „ЛАЂА У КАМЕНИЦИ“ (1982), „ПУТНИК СА ТИСОВИМ ШТАПОМ“ (1983), „ГРАД НАД ОБЛАКОМ“ (1984), „ГЛАС ВУЧЈЕ ГОРЕ“ (1985), „МУКЕ С УШИМА“ (1986), „ПРОЛИСТАЛА ШТУЛА“ (1987), „ЧУВАР ДИВЉИХ РИЈЕЧИ“ (1987), „АЗБУЧНА МОЛИТВА“ (1988), „СА ИЗВОРА ЧАРНИХ ГОРА“ – Зборник пјесама пјесника Црне Горе-(1989), „ЖЕРТВЕНО ПОЉЕ КОСОВО“ – антологија пјесама о Косову од 1389 до 1989 године, (1989), „ЗЕМЉЕ ЈЕЗИК (1991), „ДАВНИ ГЛАСНИК“ (1994), „ЧУВАР ИЗВОРА ГОВОРА, Завичајни мотиви, (1997), „ЖЕРТВЕНО ПОЉЕ“ Епске поеме о косовском згрому српском - БОЈ НА КОСОВУ –(1998).
Преводи „ Јесењин -ПОЕМЕ И ПЈЕСМЕ- (1999); М.Ј. Љермонтов: „ ДЕМОН“, књига „Стварања“ (1995), Ф.Прешерн: „СОНЕТНИ ВИЈЕНАЦ“, Летопис Матице српске, октобар 1979;Превео бројне пјесме Пушкинове, Пастернака, Ахматове, Цветајеве, Блока, Бродског, Ахмадуљине, Сергеј Главјука и других руских пјесника.
Познат као мајстор за кованице своје новорођене речи зове "налетицама", а реч је за њега светиња, и више од тога. Све време бори се за језик прадедовски, моли род свој да се очисти од туђица. "Говорим смирено и обично. Упрошћавам и преводим на обичан народни језик бирократске садржаје и бежим од чиновничког жаргона. Наши мозгови су натруњени лажним језиком, бирократским аргоом, антијезиком, те треба напора у требљењу језика и враћању нашем изворном српском, у којем се крију неслућена језичка блага".
СТРАНАЧКИ АНГАЖМАН — био је један од оснивача и члан ГО НС у Црној Гори. Онда се докачио с донедавношњим председником Новаком Килибардом. Један другог нису штедели, по новинама су се данима препуцавали. Ко је први почео, није битно, можда је Војводић ипак био сликовитији, рекавши: "Кад су правили савез народњаци и либерали, казао сам Перовићу да ко с Килибардом вечера, доручкује г... То се и мени десило, сав сам био у томе". Ко је од њих двојице доследнији у борби за Српство (у које су се обојица клели), показало је време. Војводић однедавно своју речитост и оштроумност, али и поетски дух, "изнајмљује" српским радикалима.
ЗАНИМЉИВОСТИ — способан за промене, сад прича: "Српски радикали данас су у коалицији са српским социјалистима. Због чега? Да не би изроди предали Отаџбину у руке другоме, изродима. И, ако се политички не слажемо у концепцијама, како ћемо да Србију вратимо на оне висине на којима је њено место међу народима света". Србин, с великим С, не слаже се с теоријом историчара Јована Цвијића да су Срби градили кућу насред пута, већ га исправља: "Ми смо кућу направили где треба, али су освајачи направили пут кроз нашу кућу".
ДЈЕЦА Огњен и Дад0.
КРАЈ — Умро је у Подгорици 10. марта 2014 год. Сахрањен је на сеоском гробљу Убалац у Горњој Морачи
