Његослав Бошковић рођен је 1926. године у селу Мркоњићима (Попово поље) требињски срез. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију, после завршетка рата, у Врхници - Словенија. Други светски рат затекао га је у Поповом пољу. Очевидац је трагичног догађаја (23. 06 1941.) у Поповом пољу. Тога дана усташе су похватале 185 Срба из Попова и Бобана и после зверског мучења бациле у јаму Јагодњачу. У критичном тренутку скочио је и препливао реку Требишњицу и тако избегао стравичну смрт. Добар је познавалац и других трагичних догађаја, посебно усташких злочина, на ширем простору Херцеговине. Та болна и незаборавна сећања, веродостојно описује у поемама: „Ржани до” и „Гатачко самртно пролеће”. Од тада па све до завршетка рата, дели тешку, али славну, судбину народа Поповог поља. Тога кобног дана избегао је у планину Бјеласницу која је припадала збегу „Илија”. Треба напоменути то, да је тога кобног дана из родног села Мркоњића бачено у јаму Јагодњачу 21 мученик (17 до 60 година старости), а те, стравичне зиме 1941/42. године, у том селу је од глади умрло 38 особа. Та болна жаока за својим најближима оставила је дубок траг у његовом сећању, посебно за својим ујацима. Митар Стојановић бачен је у јаму, а Милан је, као патриота, стрељан у бањичком логору - Јајинци.
Као омладинац од 16 година учесник је НОР-а. Са јединицама 29.-те херцеговачке дивизије прешао је велики борбени пут од Котора до Трста, односно до Југословенско-Аустријске границе. Рањен је у борбама за ослобођење Љубљане. Имао је изузетну прилику да упозна страхоте и суровост рата на овим просторима. Одликован је са више ратних и мирнодопских одликовања.
По завршетку рата остао је у активној служби ЈНА. Завршио је војно Училиште (Академију) у Београду 1945 - 1947 године. Нешто касније завршава и Тенковску официрску школу и за постигнути успех добија почасну диплому. Највише времена провео је на дужности наставника борбене технике у ШЦОЈ-у (Школски центар оклопних јединица) и на дужностима у ССНО-у. Пензионисан је у чину пуковника ЈНА.
У периоду активне службе повремено је писао чланке из своје функционалне надлежности и струке. Тек по одласку у пензију почео је писати чланке из облалсти НОР-а. Знатан део времена посветио је изучавању трагедије српског народа у Херцеговини, са тежиштем на бестијалност усташких злочина и на геноцид над српским народом. Определио се за писање поема којима заснива смисао и садржај задњих неколико година на истинитим догађајима и историјским чињеницама. Поему „Чавашки покољ” објавио је 2003. године. За штампу су припремљене поеме: „Гатачко самртно пролеће” и „Ржани до”.
Поред тога, неколико поема налази се у рукопису и биће објављене када се стекну одговарајући услови.
Мотиви за писање ових поема, углавном, су оне болне жаоке из тих стравичних дана које су се дубоко урезале у ауторово незаборавно сећање. Свакако, тај мотив подстакнут је и срамотном сатанизацијом српског народа у новије време и осећај дуга према жртвама напаћеног српског народа, коме припада.
