Благоје Шарић, рођен на Благовести 1943. у Шекулару (уписан у матичне књиге рођених послије рата 18. марта 1943.), од оца Миличка и мајке Јелице, рођене Ралевић. Рано остао без оца којег су комунисти, заједно са братом Милорадом и синовцем Томом-Милојем Јосовим, стријељали негде у Словенији 1945. године.
Основну школу започео у Шекулару, а завршио је у Гњилану. Гимназију завршио у Беранама. Дипломирао на групи за руски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду.
Учествовао на изградњи Ауто-пута три пута, проглашаван два пута ударником и једном специјално похваљен. Учествовао у београдским демонстрацијама против рата у Вијетнаму и у студентским демонстрацијама 1968. године.
Био члан Савеза комуниста од 1964. до 1987. године. Хапшен због пјевања пјесме ''Ој, војводо Синђелићу...'', због чега је био осуђен на 29 дана затвора. На првим вишестраначким изборима биран за одборника у СО Беране у два мандата као члан Народне странке.
Ожењен Љубинком, дјевојачко Радевић, имају петоро дјеце: Тамару, Љиљану и Биљану, Драгану и Драгана. Пензионисан са 42 године радног стажа. Једну годину радио у Роћевићима крај Краљева, а остало у Школском центру у Беранама.
Написао књиге:
''Историјске стазе Шекулара'', Бијело Поље, 2005.,
''Мило Кењић са својим батаљоном у борби за слободу и уједињење српскога народа'', (као коаутор са Гораном Киковићем, професором историје), Беране 2010.
''Какав учитељ такав и народ'',Шекулар-Беране,2016.
Живи у Беранама и Шекулару. Члан је уређивачког колегијума часописа ''Глас Холмије''. Објављује своје текстове у часопису ''Глас Холмије'' и листу ''Пензионер''.
Удружење ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца-Беране у склопу својих редовних активности организовало је 15. фебруара 2012. секцију удружења за подручје Шекулара и за секретара именовало Благоја Шарића. Члан је Управног одбора Српског историјско-културног друштва ''Никола Васојевић''-Беране.
 |
 |
