Васојевићи

Вукајло Вукајловић

Вукајло - Вула Вукајловић, од оца Радисава и мајке Станије, дјевојачко Бакић. Рођен 1927. године, у Трешњеву.
Основну школу учио је у Трепчи.
У току Другог свјетског рата, као младић од 17 година, ступио је у Седму Црногорску омладинску ударну бригаду "Будо Томовић". Прешао је борбени пут од Колашина до Зиданог Моста у Словенији, кудије је ратовала ова прослављена бригада.
Послије рата вратио се у родни крај. Биран је за омладинског руководиоца у селу и мјесном одбору, као и за члана среског одбора НО за срез Андријевички. Као омладински руководилац био је један од организатора радова на довођењу воде из ријеке Градишнице до у Дубоки до, гдје је направљено вјештачко језеро. Једно вријеме био је секретар КПЈ за МНО Трепча. На тој дужности налазио се до изласка Резолуције ИБ-а. У периоду од 1950- 1960. остао је без посла.
За вријеме извођења радова на електрификацији Трешњева 1956/57. био је један од организатора и секретар Режијског одбора. Свој допринос, у материјалном виду, дао је приликом изградње школе у селу.
Крајем 1960. године запослио се у Електродистрибуцији у Беранама. Послије завршене средње економске школе, ванредно је завршио Вишу економску школу, финансијског смјера. Радио је на пословима шефа инкасантске службе и руководиоца комерцијалне службе у предузећу.
Биран је за предсједника синдиката у предузећу и за члана општинског синдиката у Беранама.
Биран је за члана општинског одбора СУБНОР-а у Беранама и за предсједника Секције бораца Седме бригаде за општине Беране и Андријевицу. Један је од аутора "Зборника сјећања бораца седме бригаде".
Послије одласка у пензију, претежно живи у Трешњеву. Иако је у старијим годинама, не посустаје у раду, кад је у питању интерес села. Кад се 1996/97. године радио водовод од фабрике "Соко Штарк" до Црвеног Прла у дужини 4,5 км, који служи за потребе једног дијела домаћинстава из села Слатине, Забрђа и Трешњева, изабран је за предсједника Режијског одбора. Радови су по плану и на вријеме завршени, захваљујући изузетном залагању аутора, који је тај посао радио добровољно и без плаће.
Неколико пензионерских година, уткао је на довршавању раније започете књиге, о братству Стојановић, коју на понос оставља потомцима као драгоцјену успомену.