АЛЕКСИЋ Лазара МИЛОРАД Рођен 26. октобра 1922. године, у селу Гаје-Почековићи, Општина Вучији До, Никшић
Потиче из сиромашне сељачко-радничке породице. у којој је провео рано детињство. Након смрти оца Лазара 1937 године, Милорад је у својој 16-тој години живота, са мајком, три млађа брата и сестром наставио тежак живот у селу Маревце, код Урошевца, где су из Црне Горе дошли крајем 1936 године. Још од ране младости-основне школе, заволео је епске јуначке песме, што је наследио од оца Лазара, који је писао песме и певао их уз гусле. Милорад се у патриотско родољубивој породици васпитавао, револуционарним идејама и слободарским идеалима, поштујући жртве и дела својих јуначких предака. Под утиском оца Лазара припадника радничког покрета и рођака Душана Алексића члана КПЈ од 1924 године - укључио се у НОП одмах након његовог ширења на Косову и Метохији, који је са целом породицом активно и организовано помагао. Још 15. априла 1941, године шиптарски терористи запалили су његову кућу, а њега и породицу протерали за Урошевац, а крајем 1943 године и за Србију у селу Љубић код Крагујевца.
Милорад 1944. године, ступа у Прву Шумадинску народно ослободилачку ударну бригаду, у чијој првој чети постаје секретар СКОЈ-а, а затим делегат вода, а касније и комесар чете. 1945 долази на Косово и Метохију, где је у Приштини постављен за Културно-просветног референта батаљона јединице Војног подручија. Одмах након ступања у НОВ ради на припремању зидних новина. Пише за њих текстове, песме, скечеве које драматизује и приказује са борцима које обучава за глуму, у Косовској Митровици, Приштини, Липљану, Урошевцу и другим местима. По његовом тексту и сценарију приказиван је позоришни комад "На одмору после тешких борби Својом активношћу у Шумадији и на Косову и Метохији - шири идеје поштовања јунаштва бораца и њихових жртава за слободу. Запослио се као инструктор у Срески комитет КПЈ у Липљну. 1949 прелази на рад у Среско Опуномоћство УДБ-е, где обавља дужност секретара до краја 1952 године, када је због погоршања свог здравља пензионисан. Након пензионисања и залечења, Милорад врло активно ради у друштвено - политичким организацијама и органима власти као председник Општниског одбора и делегат Покрајинског одбора Савеза ратних војних инвалида, председник Општинске организације, делегат Покрајинске, Републичке, и Савезне Конференције Народне технике - Савеза организације за техничку културу и њихових органа,делегат Скупштине општине и њених савета.
Од 1947 године почео је аматерски да се бави новинарством, писао је за : "Борбу", "Јединство", 'Рилиндију", "ТАН", "Задругу", "Комунист", "Спорт" и Радио станицу "Приштина". Због оптерећености друштвено-политичким и професионалним радом није напредовао у новинарству иако је имао дара за истим. Написао је више стотина песама о многим важним догађајима. Објавио је књиге песама: "Трагедија браће Алексића" поводом погибија четири брата падом хеликоптера на врх Копаоника у снежној мећави, Збирку "Бол и туга за сином", посвећену прерано преминулом сину Синиши, резервном капетану, "Песме клубова младих техничара, омладинских клубова технике, ученичких задруга и производно - радних такмичења Народне технике Савеза организација за техничку културу Косова и Метохије. За особите заслуге у области ширења техничке културе додељене су му сребрна и златна плакета "Борис Кидрич", златне плакете : Народне технике Општине Приштине, Покрајинске технике Косова и Метохије, Фото савеза, Кино савеза, Савеза ученичких задруга, покрета "Науку младима" и Сабора Народне технике градова хероја Југославије. Одликован је Орденом за храброст, Орденом рада са златним венцем, Медаљом заслуга за народ и Медаљом десетогодишњице ЈНА.
