Вук Боричић Тиврански, рођен 1926, Драгосава, Беране, од оца Николе и мајкс Станојке, рођене Масловарић из Божића код Андријевице.
Учесник НОР-а. Борац и старешина у 4. пролетерској црногорској бригади. Ратни ВОЈНИ инвалид. Голооточки сградалник. У току рата писао чланке и песме за зидне новине. После рата објављивао приче и песме у дневним листовима и часописима.
„...Рођењем одређен да истрајава мимо свих злих ветрова и недаћа, Вук Боричић часно ходи свој пут. У њему живи Драгосава увек дечачким сном крпењаче и тајна зеленила Полице изнад Берана. Свако оглашавање књижевно живи као радост новог живота који се увек рађа изнова. Студиозан и упоран, поред многих недаћа којима се отима. Ствара потомству за наук. У сусретањима са народом увек радо слушан. Путеви му многи и дародавни. У њему увек сунца за пријатеља има... Љубављу обележене речи властитог неба, откривају нам језик непорочан и сачуван од новокомпонованих кованица, нстакнут рукама нових гесара који му душу узимају...“, написала је Гордана Томић Радојевић у рецензији збирке приповедака Нико ка ми.
„...Језик Вука Боричића је богат и све мисли одишу обиљем и свјежином. Код нас, на примјер, Стјепан Митров Љубиша, а потом и Марко Миљанов, успјели су да анегдоту развију на ниво кратке приче. Боричић претаче цртицу у причу, односно новелу, а понекад 'новелу’ своди на ’цртицу’... Кад се посматра језик Вука Боричића, запазиће се велика савјесност...“, написао је Милош Остојић, о истој збирци приповедака.
Објавио је:
Уздарје, 1987,
Знамен, 1988,
Нико ка ми, 1993.
Ратни дневник,
Моја два Гола отока,
Натракивања ( збирка приповедака )
Крља. ( збирка поезије )
Многе године даривао књижевним клубовима у Београду: „Никола Тесла“, ГСП Београд, „Ћуро Салај“и Клуб писаца Дома РВИ Београд.
Члан Удружења књижевника Србије.
Живи и ствара у Београду.
 |
