Боро Граховац рођен је 7. јануара 1964. године у селу Лукавац, општина Невесиње, земља Херцеговина у којој живе епски људи који стварају епске догађаје и рађају епску поезију. Основну школу завршио је у Лукавцу, а Ваздухопловно – техничку средњу војну школу у Рајловцу.
Први радови су му објављени у школском листу „Планинче“. Касније je објављивао у још неким новинама и часописима бивше Југославије. Његове монодраме и скечеве говорили су драмски умјетници, а епску поезију казивали су и на носаче звука снимали познати српски гуслари. Епске године у посљедњој деценији двадесетог вијека разасуле су његову писанију и претвориле је у, како он каже, „несабрана дјела у расијању". У тим годинама, нажалост, изгубљено је његово велико епско стваралаштво. Захваљујући пријатељима код којих су се случајно нашле копије, та тешка и крвава времена претекле су само двије пјесме -
Невесињска пушка и Гроб на Грепку.
Често су његови афоризми, пародије и поезија објављивани на радио - станицама, а нарочито на таласима Радио Требиња и Радио Невесиња. У новије вријеме поезију и прозу објављивао је у више часописа српског говорног подручја, као што су: Освит, Луча, Слово, Видослов, Култ, Србија - Глас српских бораца: Serbia - voice of Serbian fighters for freedom (Канада)...
Ha интернет порталу Слободна Херцеговина има колумну „Приче из каменог гнијезда" у којој објављује занимљиве и веома читане завичајне приче.
У издању Завичајног клуба „Освит" и Градске библиотеке „Владимир Гаћиновић" из Билеће објавио је прву збирку поезије „Сврзигаће" која је постигла запажен успјех.
Окушао се и као романописац, па је његов први роман „Лукавачки кланац“ награђен престижном наградом „Златна сова“ за 2014. годину.
Иако је, како сам признаје, епска поезија његова прва пјесничка љубав, „Витешка дјела“ су његова прва објављена збирка епске поезије.
Живио је и радио у многим градовима Југославије. Најљепше и најтужније успомене носи из Мостара. У четрдесетогодишњој војничкој каријери упознавао је јужнословенске људе и предјеле.
Сада живи у Билећи, граду у коме још увијек живе часни и поштени епски људи.
