Васојевићи

Епски певачи Вуковог времена

Најпознатији певачи народних песама који су их казивали Вуку Караџићу били су:

• Тешан Подруговић • Старац Милија • Филип Вишњић • Старац Рашко • Слепа Живана • Слепа Јеца • Слепа Степанија • Слепа гусларка из Гргуреваца • Стојан Хајдук • Павле Ирић • Марко Утвић • Дамљан Дуловић • Јован Мићић • Филип Бошковић • Милован Мушикин

Неки од њих су били слепи, песме су често казивали уз гусле. Преносили су народну усмену традицију до Вуковог времена када је забележена. Осим тога неки од њих су по угледу на традиционалне епске песме спевали у десетерцу песме које су описивале догађаје тог времена, као што су Почетак буне против дахија и битке Првог и Другог српског устанка.

Тешан Подруговић (1783-1815. године) био је један од српских народних пјевача. Од њега је Вук Стефановић Караџић записао велики број народних пјесама. Тешан Подруговић је био пјевач ког је Вук највише цијенио.
Родом је из села Казанаца, Стара Херцеговина у Црној Гори на граници са Источном Херцеговином. По оцу се презивао Гавриловић.
Надимак Подруг (односно Подруговић) је добио зато „што је био по другога човека“. (високог стаса).

Од Тешана Подруговића Вук је записао сљедеће народне пјесме:

"Женидба Душанова"
"Марко Краљевић и Љутица Богдан"
"Марко Краљевић и Вуча џенерал"
"Женидба Марка Краљевића"
"Марко Краљевић познаје очину сабљу"
"Марко Краљевић и Арапин"
"Марко Краљевић и Муса кесеџија"
"Марко Краљевић и Ђемо Брђанин"
"Цар Лазар и царица Милица"
"Новак и Радивој продају Грујицу"
"Женидба Стојана Јанковића"
"Сењанин Тадија"
и друге.

Осим пјесама, Вук је од Тешана, који је био и изврстан приповједач, записао и двије приповијетке: шаљиву причу "Међед, свиња и лисица" и једну од најнеобичнијих и најбољих српских народних бајки: "Међедовић". Тешан није правио нове пјесме, већ је само стварао редакције постојећих. Најчешће је пјевао о Марку Краљевићу.
Главне одлике Тешановог пјевачког стила су јасност и прегледност излагања и хумор. Вук је као његову главну врлину истакао да је „пјесме разумијевао и осјећао“ и да их је знао лијепо „по реду“ казивати. Тешан је за Вука био идеал народног пјевача.
Тешан Подруговић је често пјевао о сјају средњег вијека у српској историји. Његови јунаци су се одликовали не само храброшћу, него и љепотом стаса и сјајем изгледа и одијела. Међутим, велелијепност његових историјских казивања често је осјенчена и ублажена хумором. Тешан је несумњиво најизразитији хумориста међу Вуковим народним пјевачима и приповједачима. Вук је о његовом смислу за хумор рекао да је он „радо којешта весело и шаљиво приповиједао“. Тешан је имао једну особину свих истинских хумориста коју је и Вук примијетио, да се он никад није сам смијао својим причама, него је увијек био „све мало као намрштен“.

Старац Милија и Старац Рашко, обојица су из Колашина. Спадају у ред Вукових певача од којих је Вук Стефановић Караџић бележио епске народне песме. Од Рашка је Вук забележио песму Зидање Скадра, где се опева прича о жртвованој невести развијена је на основи древне народне легенде, а завршава се типичним фолклорним чудом: мајчино млеко као првобитна храна живота не престаје тећи ни после њене смрти.
За разлику од других певача, он је пре свега песник пропасти српског царства. О томе се говори у више песама забележеним од њега, међу којима се лепотом издвајају: Урош и Мрњавчевићи, Зидање Раванице и Маргита дјевојка и Рајко војвода. У многим песмама испољио је склоност према легендама и чудима. Рашко је и сам стварао песме, па је од њега и песма Бој на Делиграду.

Филип Вишњић (1767 — 1834) је један од најпознатијих српских гуслара и твораца српских народних пјесама.

Филип Вишњић је рођен на Мајевици, у селу Горња Трнова, код Угљевика, где је планирана изградња реплике његове родне куће.[1] Ослепевши од великих богиња још као дете, Вишњић је постао професионални певач. С гуслама у рукама је путовао по читавом Босанском пашалуку, па и даље, све до Скадра. По селима и на манастирским саборима певао је Србима, а пролазећи кроз градове певао је на дворовима турских првака. Две публике тражиле су различите песме тако да је Вишњић имао два различита репертоара, један за своје хришћанске а други за муслиманске слушаоце. Његове песме о Светом Сави карактеристичне су за манастирски, хагиографски репертоар слепих певача.

Био је из богате породице Вилића. Отац му је рано умро. Преудавши се у село Међаше, мајка је четворогодишњег сина одвела са собом. По њеном надимку — Вишња — Филип ће добити презиме.
У осмој години Филип Вишњић је прележао богиње које су му оставиле ожиљке на лицу и одузеле му вид. Године 1787. Вилиће је задесила несрећа. Свративши њиховој кући, некакви Турци насилници ударе на част једне жене, лепе Ђурђије. Да се освете за нанету штету, Вилићи једног Турчина посеку, а другог обесе пред кућом, о шљиву уларом с његова коња. Казна их убрзо стигне. Сви одрасли мушкарци, три стрица и један стричевић, били су одведени у Зворник и убијени. Породици су одузели царско право и име Вилића се скоро затрло.
На староме огњишту више није било хлеба за Филипа, а ни на новоме јер му је тих година умрла и мајка. Научивши да свира у гусле, младић је напустио Међаше, потуцајући се друмовима и песмом просећи хлеб. Путовао је годинама обишавши Босански пашалук, Херцеговину, дошао до Скадра. У селима и око манастира певао је хришћанској раји, а свраћао је и на дворове муслиманских првака који су га примали с поштовањем. Наш гуслар имао је песме и за рају и за господаре.

Поред тога што је био редактор старих песама, Филип Вишњић је био и творац нових песама. Између осталих његових песама, истичу се следеће:

Смрт Краљевића Марка; једна од најбољих песама о најпопуларнијем јунаку српског епоса
Две песме хагиографског карактера, о Светом Сави
Хајдучка песма о мегдану Баје Пивљанина и бега Љубовића
Тринаест песама о Првом српском устанку

Тринаест песама „из Карађорђина времена“, заједно с још неколико мање значајних песама од других певача, чине последњи, устанички циклус српског народног епоса. Нове песме о новим догађајима стварали су и други певачи у то време, међу њима и један од највећих, Старац Рашко, али оне све заостају за песмама које су певали о старим временима. Филип Вишњић се, међутим, уздигао међу прве управо новим песмама.

Какве је песме певао турској публици није познато, но морале су то свакако бити муслиманске песме, о подвизима чувених босанских јунака. Извесне појединости у песмама с хришћанском тематиком посредно упућују на његово познавање муслиманске епике као и живота и схватања исламског света. На пример, у песми Смрт Марка Краљевића постоји посебан однос између јунака и његовог коња. Шарац плаче предосећајући да ће му господар умрети, а Марко га, пре смрти, убија и сахрањује („боље Шарца, нег брата Андрију“). Обе појединости, као што је показао Владан Недић (1981, 27), потичу од Турака, јер само у муслиманским песмама на Балкану коњи плачу због растанка с господарима и само су исламски ратници неговали обичај „захвалног сахрањивања коња“. И многи други детаљи у Вишњићевим песмама могу се схватити само ако се има у виду то његово познавање муслиманског света изблиза, познавање које је у појединим тренуцима прелазило у својеврсну песничку идентификацију с тим светом. Вишњић није само дао ликове турских насилника, Фочић Мехмед-аге, Кулин капетана и др., већ је сликао и ликове добрих Турака, какви су цар Мурат или старац Фочо који се очински брину о раји („него паз'те рају ко синове“ — тај необични политички савет даје цар Мурат својим везирима, на Косову, на самрти).

Неки моменти говоре да је певач имао слуха и за духовну културу исламског света. У песмама Старца Рашка тајне минулих и будућих времена читају се из „књига староставних“. Код Филипа Вишњића исту улогу имају муслиманске свете књиге, „књиге инџијеле“, како их песник назива. Понекад та склоност према туђем свету добија елегични призвук, као нпр. у дистиху „друмови ће пожељет Турака, а Турака ниђе бити неће“, у којима је у визију будућег ослобођења унесена носталгична перспектива пораженог непријатеља.

Најважнији моменат у животу Филипа Вишњића био је његов прелазак у Србију 1809. године. До тог момента он није био саставио ниједне нове песме. Непосредни додир с устаничким збивањима био је тренутак његовог рађања као песника. Некада је лутао по земљи, певајући песме од старине, а сада се налазио на месту где се стварала историја. Дружио се с устаничким војводама, добијао награде и признања.

Живео је највише у близини дринског бојишта. Понекад се налазио у самој ватри окршаја. Тако се нашао у опседнутој Лозници, међу њеним браниоцима, о чему пева Сима Милутиновић Сарајлија у својој „Сербијанки“ (песма „Дика слијепаца“).

Први српски устанак дочекао је у свом завичају. Слушао је како се турске војске скупљају на Дрини и одлазе да угуше буну, као и њихов бег након велике српске победе на Мишару. Са српском војском која се 1809. повлачила из Семберије избегао је Филип у Србију. Од тада ће слепи гуслар живети на дринском ратишту, крај Bојника. Наћи ће се некад усред окршаја, као 1810. када је својом песмом бодрио устанике да одбране Лозницу. После боја Вишњић је певао и Карађорђу, ћутљивом вожду, који је с њим проговорио неколико речи. Био је омиљен гост у кућама устаничких војвода, Луке Лазаревића и Стојана Чупића. Змај од Ноћаја је Вишњићу за песму Бој на Салашу даровао белца, па је неко време колима путовао по Србији.

После пропасти Првог српског устанка, Филип Вишњић је прешао у Срем и настанио се у селу Грку, данашњем Вишњићеву. У овом селу је живео на сличан начин као и пре устанка, али у сасвим другачијим приликама; ишао је по селима и градовима широм Срема, Славоније, Бачке, Баната, певајући песме. Али сада је његов репертоар био сасвим различит. У њему су главно место заузимале песме о српској буни које је сам испевао.

У манастиру Шишатовцу, 1815. године, се нашао са Вуком Караџићем који је записао његових седамнаест песама, четири старе и тринаест нових, устаничких. У Шишатовцу је и касније Филип Вишњић често бивао гост код тадашњег водећег српског песника Лукијана Мушицког. Тим сусретима „српског Хомера“ и „српског Хорација“ дугујемо неколико података о Вишњићевом животу и начину рада. Мушицком је испричао како је стварао песме: питао је ратнике, када су се враћали с бојишта, ко је предводио, где су се тукли, ко је погинуо, против кога су ишли итд. (в. Недић, pp. 29).

Вишњићеве песме делимо у две групе:

Песме о догађајима којима није лично присустововао, него су се приче о овим догађајима преносиле са колена на колено
Песме о догађајима чији је сведок био лично

Првој групи, између осталих, припадају и следеће песме:

Почетак буне против дахија
Бој на Чокешини
Бој на Салашу
Бој на Мишару

Из друге групе песама се издвајају следеће:

Бој на Лозници
Кнез Иван Кнежевић
Милош Стоићевић и Мехо Оругџић
Хвала Чупићева

Песме из прве скупине су уметнички више дограђене, пре свега „Почетак буне против дахија“ и први део песме „Бој на Мишару“, док се у другој скупини истиче песма особене вредности и значаја о кнезу Иви Кнежевићу.

Живана Антонијевић или Слепа Живана (умрла у Земуну 1828) била је прва међу слепим женама певачицама и спада у ред највећих Вукових певача. Подучавала је друге слепе жене певачком занату. Њена ученица била је слепа Јеца (право име Јелисавета Марковић), такође познат Вуков певач. Претпоставља се да се Вук са Живаном срео 1815. године. Он је објавио седам њених песама: Како се крсно име служи, Ко крсно име слави оном и помаже, Марко Краљевић и Алил-ага, Марко Краљевић и дванаест Арапа, Љутица Богдан и војвода Драгија, Вучко Љубичић и Наход Момир. Неке њене песме спадају у врхунска дела српске народне епике, нпр. Смрт војводе Кајице и Иво Сенковић и ага од Рибника.

Тема Живаниних песама јесте слика српске патријархалне породице почетком деветнаестог века. За мотив својих песама често узима крсну славу, а једна од основних карактеристика слепе жене – гуслара је њена велика осећајност. Код ње је осећајност више одлика мушких него женских јунака, а снажно су наглашени очинска и синовска љубав као и побратимство. На основу ових одлика, Светозар Матић и Видо Латковић приписују јој и песме Марко Краљевић и вила, Невјера љубе Грујичине, Женидба Тодора од Сталаћа и др. Вук је објавио седам њених песама.

Како се крсно име служи
Ко крсно име слави оном и помаже
Марко Краљевић и Алил-ага
Марко Краљевић и дванаест Арапа
Љутица Богдан и војвода Драгија
Вучко Љубичић
Наход Момир
Смрт војводе Кајице
Иво Сенковић и ага од Рибника
Марко Краљевић и вила
Невјера љубе Грујичине
Женидба Тодора од Сталаћа

Јелисавета Марковић или Слепа Јеца (умрла у Земуну 1828) била је једна од слепих жена певачица и спада у ред Вукових певача.
Била је ученица Слепе Живане која је и друге слепе жене подучавала певачком занату. Вук је није директно помињао у свом каталогу певача, већ је позната углавном из његове преписке, али и напомене уз песму „Љуба Богатог Гавана”. Од ње је Вук чуо и записао, по Деретићевом мишљењу, једну од најлепших епских песама „Смрт војводе Пријезде”.
Јелисаветине песме биле су сажетије у односу на друге варијанте истих песама које су познате из Вукове заоставштине или од других сакупљача. Изгледа да је Слепа Јеца тежила да постојеће песме преобликује додавањем или одузимњем читавих епизода и померањем различитих делова. Сам Вук је приметио како је код Слепе Јеце стих био као код женских песама, а садржај и дужина песама слична јуначким песмама.

Слепа Степанија била је једна од слепих жена певачица и спада у ред Вукових певача.
Родом је била из Јадра, као и сам Вук. Од ње је Вук чуо песму „Свеци благо деле”, једну од најпознатијих неисторијских песама, затим песму „Царица Милица” и „Владета војвода”, као и песме о светом Сави и светом Николи. Степанија није била иноватор, већ је верно преносила старе варијанте песама.

Слепа гусларка из Гргуреваца која је остала анонимна, била је једна од слепих жена певачица и спада у ред Вукових певача.
Вук Караџић је за њу чуо 1816. године док је боравио у Срему где је певачица била знана захваљујући „три косовске песме”, због чега се претпоставља да је била родом са Косова. Вук је у неколико наврата из Беча писао Лукијану Мушицком у манастир Шишатовац молећи га да му запише поменуте песме. Почетком 1817. године Мушицки је Вуку испунио жељу и послао му не три, већ шест песама. Захваљујући Вуковим белешкама познато нам је да су у питању песме: Пропаст царства Српскога, Косовка девојка, Обретеније главе кнеза Лазара и Марко Краљевић укида свадбарину. Каснији истраживачи су у песме слепице из Гргуревца убројали и песме Марко Краљевић и орао и Мусић Стеван.
Поред судбине владара и војсковођа, слепица из Гргуреваца је певала и о судбини слабих и незаштићених у временима општег страдања попут Косовке девојке.

Павле Ирић је био један од певача Вука Стефановића Караџића. Вук је од њега записао песме Ђурђева Јерина и Јанко и Секула.
Павле Ирић је рођен крајем XVIII века. У младости је био хајдук, а затим је служио као момак код Књаза Милоша. У званичним списима (Књажеска канцеларија, књига II, 1815-1827) се спомиње у као стражар који је августа 1819. године пратио оптуженика од Крагујевца до Београда.
До сусрета Павла и Вука је дошло у пролеће 1816. године.
У Српском рјечнику објављеном 1818. године, Вук је у објашњењу појма безумље навео стихове из песме коју је записао од Павла.
Песме Ђурђева Јерина (о Јерини Бранковић, супрузи Ђурђа Бранковића) и Јанко и Секула (тј. Секула се у змију претворио, о Сибињанин Јанку) су објављене 1823. године. Припадају по својем садржају песмама о Бранковићима и Угричићима. Песма Јанко и Секула постоји и у другим изворима. Павлова варијанта је специфична по томе што је код њега мотиву растанка јунака и породице посвећена скоро половина песме. Код других извора том мотиву је посвећен тек мали део песме. Највероватнији разлог за то је хајдуково лично сећање на тежину свог растанка са породицом.

Јован Мићић био је златиборски хајдук и један од бораца у Првом српском устанку. За вријеме Другог српског устанка био је предводник Златибораца, а након устанка, у Обреновићевској Србији, са титулом кнеза рујанског, сердара ужичке нахије и полковника ужичког апсолутистички је управљао овим крајем. Био је веома одан династији Обреновића, а са Милошем Обреновићем је био и веома присни пријатељ. Био је и побратим Смаил-аге Ченгића и пријатељ владике Петра II Петровића Његоша. У сваком погледу је био веома утицајна личност тог доба. Међутим, са првим падом Обреновића, пао је и Јован Мићић. Умро је од глади у заробљеништву, како су му и предвидјели пророци Тарабићи, онда кад је то било најмање вјероватно.

У првој половини XVIII вијека, отац Јована Мићића, Гаврило Гараб, чији преци воде поријекло од чувеног црногорског јунака и хајдука Баја Пивљанина, доселио се у златиборско село Мачкат, гдје се Јован родио око 1785-те године. Гаврило се убрзо са породицом вратио у завичај, али непосредно пред Српску револуцију поново је дошао на Златибор, сада у село Рожанство. Ни ту се није дуго задржао, већ је након краћег времена отишао у Чајетину и подигао кућу у засеоку Мушветама. Данас нема директних Јованових потомака на Златибору, али потомци златиборске породице Мићића и даље живи у Рожанству и Чајетини.
Пред Први српски устанак, Мићић је отишао у хајдуке, али чим је Златибор ослобођен од Турака, ступио је у личну пратњу Милоша Обреновића. Захваљујући јунаштву, убрзо је постао буљубаша тадашњег златиборског војводе Михаила Радовића, који је био организатор устанка на Златибору. Потпунијих података о његовој активности у првом устанку нема, изузев да се истакао у борби код Лознице 1810. године, а вјероватно је учествовао и у борбама са Скопљак-пашом и Бубњевић-агом. У овом периоду његова улога није била нарочито значајна, што је и разумљиво, јер се борио у сјенци устаничких војвода и њихове славе.
Послије слома устанка, Мићић се, слично Михаилу Радовићу, повукао у шуму, гдје је са својим хајдуцима имао сигурна упоришта.
Ратну и политичку каријеру почео је тек 1815-те године, када се јунаштвом истакао на Љубићу (код Чачка) и Љубањама (код Ужица). Од тада је дуги низ година био један од првих сарадника Милоша Обреновића и са његовим успоном дошао до високог положаја у државној управи.
Кад је крајем 1815. године почела да се образује прва управна власт у ослобођеним дијеловима Србије, помиње се и име Јована Мићића, али без икакве титуле. Исте године он скупља порез и предаје га Милошу Обреновићу, али у каквом својству, није познато. У писму од 22-гог септембра 1817-те године Јован Мићић, Михаило Радовић и Јован Демир потврђују Милошу Обреновићу пријем фермана, па се из тога јасно види да је Мићић у првим данима послије Другог српског устанка дијелио власт са још двојицом људи, тј. да је овим крајем управљао тријумвират Мићић – Радовић – Демир. Када је 1815. године успостављена титула сердара, коју су добијали најзаслужнији људи, она је припала и Мићићу. Звање кнеза добио је 13-ог децембра 1819-те године, у вријеме када је Радовић био тешко болестан, а септембра мјесеца исте године, књаз Милош му даје надзиратељство над Ужичком и Соколском нахијом. Приликом свог одласка на поклоњење султану у Цариград 1835-те године, поред драгоцјених дарова, књаз Милош је добио и 22 одликовања нишане ифтихаре, да их раздијели својим најистакнутијим људима. Међу онима који су добили орден налазио се и Јован Мићић.
У почетку свог успона Мићић је у Чајетини подигао кућу са свим потребним зградама које опасује каменим зидом. Она је била позната у Чајетини под именом конак (сердарев конак), и у њој је једна соба носила назив шарена соба, јер је била малана, и у њу је он примао званичне посјете. Нијемци су током Другог свјетског рата 1941-ве године тенковима срушили конак. Сачувана су само врата од шарене собе, и она се сада налазе у Етнографском музеју у Београду.
Мићићево стално сједиште налазило се у Чајетини, док је понекад, поготову зими, боравио и у Ариљу, гдје је такође подигао кућу. Имао је личну пратњу од око 40 момака-бећара, који су били без породичних обавеза. Издржавао их је о свом трошку и са њима често предузимао нападе на своју руку.
Милан Ђ. Милићевић у својој “Кнежевини Србији“ овако описује Јована Мићића: Гуњ извезен гајтаном, сребрне токе на прсима, чохано одело и лепа долама красили су средњи и пун стас Мићића, а његову појаву чиниле маркантном. На кораку лак, на путу хитар као право чедо златиборско. Брз у одлуци, прек а често и непромишљен у поступцима. Вук Караџић је саветовао кнеза Милоша да га укорева за поједине непромишљености, и само је кнез могао да умири Мићићеву немирну и горштачку природу.[1]
Мићић је одиграо велику улогу у обрачуну књаза Милоша са Карађорђевићима. Априла 1823-ће године Милош му је у Крагујевцу предао Младена Миловановића, ранијег Карађорђевог предсједника Совјета, да га допрати до Лима и пребаци у Црну Гору.[2] Међутим, Мићићеви момци Леко и Симо Ковач убили су га у Очкој гори при наводном покушају бјекства, а његов леш бацили у пећину Звекару. Његов удио био је велики и у гушењу буна које су избијале против књажевог апсолутизма. Када је 1825-те године Милош чуо да се спрема Ђакова буна, поручио је Јовану Мићићу до дође у Крагујевац. Овај је одмах похитао са 500 коњаника и заједно са Вучићем растјерао Ђакову војску. Сердар није напустио Милоша ни у доба највеће буне, подигнуте крајем 1834-те године и почетком 1835-те од ресавског сердара Милете Радојковића.
Прилике на Златибору, због близине границе, биле су несигурне, па је на њему увијек било потребно присуство једног доброг организатора, дипломате и неустрашивог јунака, а све те особине посједовао је Јован Мићић. Преко њега су ишле политичке и дипломатске везе Србије са Црном Гором и Босном и Херцеговином. Сердар је имао доста поузданих обавјештајаца, који су прелазили границу и доносили му вијести, а он их је даље слао Милошу. 9-ог августа 1827-ме године извијестио је књаза Милоша да су се вратили посланици упућени црногорском владици, док писмом од 14-ог октобра исте године јавља да је добио писмо од црногорског митрополита, које је донио отац Мојсеј са препоруком да га испоручи Господару.
За прикупљање војно-политичких података у Босни и Црној Гори Мићић је користио златиборске кириџије. Њихова улога као обавјештајаца је била непроцјењива, јер су њихови подаци увијек били свјежи и вјеродостојни. Највише вијести прикупио је искусни кириџија Тешан Пенезић, који је, на примјер, 27-мог јануара 1832-ге године дошао у Ужице са веома значајним и увјерљивим подацима. На приједлог ужичког суда, а по жељи Јована Мићића, књаз Милош га је наградио са 20 гроша. Сердар је послао кириџију Стевана Станковића да извиди стање турске војске у Босни, а кад се, почетком 1838-ме године, овај вратио са пута назад у Чајетину, између осталих, донио је и вијест да је црногорски владика ударио на град Клобук. Кад се Сима Милутиновић Сарајлија вратио из Црне Горе од Његоша, јавио се књазу Милошу и добио привремену службу код београдске полиције, али нешто касније постављен је за помоћника тада већ чувеног рујанског сердара Јована Мићића. Вјероватно да је Милутиновић имао неку специјалну мисију у вези са дипломатском активношћу која је преко Мићића ишла из Црне Горе.
Занимљиве су и везе Јована Мићића са гатачко-пивским и дробњачким муселимом Смаил-агом Ченгићем. Од тридесетих до четрдесетих година XIX вијека, они су имали одличне односе, о чему свједочи низ докумената. Чак су се побратимили и један другом кумовали. Исправник Ужичког окружног суда добио је 20-ог марта 1836-те године писмо из Чајетине од сердара, који га обавјештава да ће ускоро стићи у Ужице два сина Смаил-аге на путу за Видин. Августа 1838.-ме године Мићић је јавио Јовану Обреновићу да му је неки Караџић из Криве Ријеке, вративши се из Турске, рекао да се Смаил ага налази под Дурмитором. Најзад, за смрт Смаил-аге Ченгића сердар је сазнао само након неколико дана.
Када је 1839-те године књаз Милош отишао из Србије, Мићић је задржао дужност начелника Ужичког округа, на коју је постављен годину дана раније. Обреновићима је и даље остао одан. Августа 1842-ге године избила је Вучићева буна уперена против Обреновића. Књаз Михаило је 20-ог августа из Сопота наредио Мићићу да са Јованом Обреновићем хитно дође у Крагујевац и прије бунтовника заузме топове и муницију. На први глас о Вучићевој буни, Мићић нареди дизање народа округа ужичког, а са Јаковићем, капетаном златиборским, и неколико стотина Златибораца, одмах похита у помоћ владару.[3]
Са наоружаним људима Мићић је дошао у манастир Враћевшницу испод планине Рудника. Одатле се војска кретала неорганизовано и 31-вог августа дошла у Трбушницу, гдје се Мићић укопао одбивши да преговара са Вучићем. Овај није имао другог избора него да припреми војску и прихвати борбу. Међутим, када се очекивао одлучујући окршај, Стевча Михаиловић је растурио Чачане и отишао на преговоре са Вучићем. Мићић је остао сам, али за њега настају нове неприлике јер га је већ напустио извјестан дио војске, због чега је био приморан да се повуче на Златибор. Његова намјера је била да се преко Босне и Херцеговине пребаци у Црну Гору.
Након ових догађаја, Мићић је извјесно вријеме остао начелник Округа ужичког, али само формално, јер га је привремено замјењивао Стеван Радуловић. Међутим, нови окружни начелник Миљац Трифуновић са овом титулом добио је и задатак да лиши слободе Јована Мићића. Са пандурима и врачарском војском, нови начелник је, послије борбе, ухватио Мићића на златиборским пашњацима у Зови (данас је то дио Краљевих Вода; док по другој причи, Мићића су ухватили у златиборском селу Семегњеву, у шуми која се данас зове Сердарев гај). Одатле су га везаног спровели у Београд, гдје је био изложен јавним поругама. Вожен је кроз варош на воловским колима која су вукле биволице. Руке су му биле везане конопцима, а ноге оковане у тешке ланце. Вучић је ишао поред кола и говорио окупљеној маси: „Ну, ето ван страшног Мићића, душмана нашег и вашег, који смо верни нашем милостивом цару и цареву уставу. Ну, не бојте га се више, он је сада кротак као јагње. Пљујте га! Пљујте! И јавите милостивом цару да сте га својим очима видели.“ (др Стеван Игњић, „Ужичка нахија“) Ниједан Турчин није смио пљунути Мићића, већ су се само хватали за браде говорећи: „Јазук! Јазук!“
Сердар је имао срећу да није бачен у Врачарску рупу, као остали угледници бившег режима од којих су неки ту и завршили.
Из Београда, Јован Мићић и његови истомишљеници протерани су (али не судском одлуком већ решењем Попечитељства внутрењих дела) у црноречки округ, у Зајечар, и тамо заточени. Оковани су и држани су под строгом контролом под полиције.
Према златиборском историчару, професору Милисаву Р. Ђенићу, сердар јесте био прво затворен у Врачарске рупе, а потом у београдски град, да би затим доспио у злогласну Гургусовачку кулу.
У Гургусовцу (данас Књажевац), Мићић је преживљавао своје најтеже дане. Тешка гвожђа на отеклим ногама створила су му ране, док су му руке, које су некад тако вјешто руковале јатаганом и гађале из кубуре, сада подрхтавале. За рујанског кнеза заинтересовао се и руски конзул у Београду. Он је тражио да се из затвора пусте Цветко Рајовић и Јован Мићић, па ће Русија признати кнеза Александра Карађорђевића. Под тим околностима Мићић је у љето или јесен 1843-ће године изашао из Гургусовачке куле, али је већ фебруара сљедеће године поново ухапшен.
Кад је пуштен на слободу, дошао је у Чајетину и затворио се у свој конак, постављајући на врата и прозоре барикаде од сандука и дрва. Пошто није хтио да се одазове позиву и дође у Ужице, пандури полицијског капетана стигли су у Чајетину фебруара 1844-те. Насилно су провалили врата и савладали Мићића послије гушања и краће борбе ножевима. Спровели су га у Ужице, након чега је с везаним ногама испод коња под строгом стражом спроведен у Крагујевац. Ту га је Чрезвичајни суд, који је имао карактер преког суда, осудио на смрт и притом га лишио свих одличја, чинова и пензије. Међутим, смртна казна му је замењена „вечитом робијом у лаком гвожђу“. Спроведен је у Гургусовац и у тамници, у мрачној и мемљивој ћелији, у крајње нехуманим и лошим условима, умро крајем децембра 1844. године. Умро је од глади, молећи за мало чорбе. Његово тијело је 1856. године пренијето и сахрањено у порти Цркве Св. Ахилија у Ариљу.

СРПСКИ ХОМЕР - Драган Лакићевић

ОЛГА КОВАЧЕВИЋ - СРПСКА ГУСЛАРКА

ЕПИКА УСТАНКА - Миодраг Матицки

ВУКОВИ ПЕВАЧИ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ - Љубомир Зуковић