Мрзе ме што сам Србин. И нека. Кунем се славом, јемчим и тврдим, да звери мрзе човека. Плаши их моја вучија ћуд. Говоре да сам невољом проклет. Неслогом прожет. И да сам луд. Луд што се крстим, са три прста, док збирам летину. И што немам страха! Док чувам ову ветрометину, од свих и сваког, до задњег даха. Што синове милујем, само док спавају. Што не дам да ме газе, ломе и понижавају, белосветске хуље и олоши. Што још сејем солунске њиве, и не дам да их ору дођоши. Што знам име, свим потоцима, јаругама и ћувицима. Што пишем ћирилицом, и што понос остављам својим наследницима. Што мрзим ланце, кривду и силу... И што и данас, за Задушнице, упалим свећу претку Бранилу, војводи силног цара Душана. Што их је Милан, Живан и Сава, гледао увек преко нишана, чувајућ' своје плодне долине. Мрзе ме што су њихови преци, бежали преко Цера и Дрине, сатрвени. И што су и данас, понижени. Бескрајном душом, снагом и вером. Мрзе ме само, јер сам Србин. Кунем се чашћу, славом и пером! |
Аутор: Марко С. Марковић |
