Мрзе ме што сам Србин.
И нека.
Кунем се славом,
јемчим и тврдим,
да звери мрзе човека.
Плаши их моја вучија ћуд.
Говоре да сам невољом проклет.
Неслогом прожет.
И да сам луд.
Луд што се крстим,
са три прста,
док збирам летину.
И што немам страха!
Док чувам ову ветрометину,
од свих и сваког,
до задњег даха.
Што синове милујем,
само док спавају.
Што не дам да ме газе,
ломе и понижавају,
белосветске хуље
и олоши.
Што још сејем солунске њиве,
и не дам да их ору дођоши.
Што знам име,
свим потоцима, јаругама и ћувицима.
Што пишем ћирилицом,
и што понос остављам својим наследницима.
Што мрзим ланце, кривду и силу...
И што и данас, за Задушнице,
упалим свећу претку Бранилу,
војводи силног цара Душана.
Што их је Милан, Живан и Сава,
гледао увек преко нишана,
чувајућ' своје плодне долине.
Мрзе ме што су њихови преци,
бежали преко Цера и Дрине,
сатрвени.
И што су и данас,
понижени.
Бескрајном душом,
снагом и вером.
Мрзе ме само, јер сам Србин.
Кунем се чашћу, славом
и пером!
|
