Јануарска вече , већ давно је пала
Тек понека звјезда мутну свјетлост баца
Спуштила се тмина над уснулим градом
Ко покров на лице , већ хладног мртваца
Гледам Црну Гору , распету на крсту
И туга ми нека , грешну душу слама
Док из мисли тешких , трже ме и прену
Јека старих звона с' православног храма
Тад угледах једну , бескрајну колону
Душу ми обасја божанствена срећа
Благородне пјесме свештеници поју
У рукама горе , хиљаде свијећа
Иконе се носе велике и мале
Заставе црквене на вјетру виоре
Нада ми се врати , заигра ми срце
Син божији бдије , изнад Црне Горе
Док живио будем на овом свијету
У мени ће остат та нестварна слика
Митрополит стари , ко Мојсије некад
Иде пред колоном Христових војника
Ко' Липовац свети , пред народом што је
Кроз Лијевче ишо пут Зиданог Моста
Тако и он иде испред свога стада
У блажене дане , божићнога поста
Сиједа му брада мушке груди скрила
Над главом му сјаје ореоли свеца
А крај њега смјерно ко анђели божји
Разгаљених душа корачају дјеца
А када се испред храма скупи маса
И започе клицат вјери и слободи
Он пред њоме , громко викну из свег гласа
" Помоз Бог вам свима и Христос се роди "
" Ваистину роди " одговори народ
" Ваистину роди наш поносни ђеде "
Срца наша дишу , љубављу и слогом
Твојим ће мо' путем ићи до побједе
|
