Родио се у Павином Пољу 1878. године. Послије завршене основне школе 1902. године одлази у Београд да учи вајарске вјештине у Умјетничко занатлијско-сликарској школи Ђорђа Јовановића, гдје је стекао квалификације умјетничких заната и звање вајара. Ради стручног усавршавања боравио је у Прагу два пута (1907 и 1910/11), гдје је похађао Сликарско-вајарске курсеве, а након окончања европског рата истим поводом неко вријеме боравио у Италији.
Први пут у просвјети постављен је 1909. године, као наставник цртања и пјевања Гимназије и Девојачке школе у Пљевљима. Непоседно пред балканске ратове службовао је у околини Ниша. Касније је предавао у гимназијама: у Беранама, Даниловграду, поново Беранама, Цетињу, да би просвјетну каријеру окончао у Беранама. На служби у беранској Гимназији, њеном Педагошком одјељењу и Учитељској школи радио је у звању наставника, а по пензионисању као хонорарни наставник од часа. За наставника слободног цртања и калиграфије беранске Гимназије постављен је септембра 1914. године, и провео на дужности до почетка рата. Обнављањем рада поратних година, кратак период од 11. новембра 1919. до 19. јануара 1920. год. провео је у Беранама одакле је премјештен у Учитељску школу у Даниловграду, из које се поново вратио 10. новембра исте године и уз краће паузе радио све до краја тридесетих година.
Према школској документацији у Беранама је постављан шест пута: (септембар 1914.- новембар 1915; 11. новембар 1919.-јануар 1920; 10. новембар 1920. -31. децембар 1923; ... - 17. април 1927; 10. мај 1928 - 1929; 14. март 1935 - -август 1939, са напоменом да му је уговор продужаван годишње, 22. децембра 1937 и 14. септембра 1938), а исто тако често отпуштан из службе. Први пут одлуком Министра просвјете 31. децембра 1923. год. а други због испуњења услова за пензију 17. априла 1927. год. Период од 1929 – 34. год. провео је на Цетињу као хонорарни наставник Гимназије и Учитељске школе. Задњи пут за хонорарног наставника цртања од часа постављен је на предлог директора Пера Вучковића 14. марта 1935. године и остао до коначног напуштања гимназије августа 1939. Такође при Педагошком одјељењу-Учитељској школи у времену 1920-26. год. предавао је цртање и писање а повремено гимнастику.
Службене карактеристике заступника директора Драгише Боричића кратко дочаравају лик старог пјесника и вајара: ''Љубитељ умјетности и ништа више, влада се лијепо''. Својим начином живота давао је повода настанку бројних анегдота, исмијавању, порузи и варошким сплеткама. Ипак у његовој души било је велике топлине и вјештине да подстакне клонуле ученике.
Поред педагошког рада бавио се вајарством, сликарством, писањем поезије, прозе и књижевном критиком. Због изузетног умјетничког дара за вајање и цртање сврстан је у ред признатих умјетника а у литерарном стваралаштву којим се приближавао народној поезији обезбиједио је достојно мјесто у антологији српских књижевних стваралаца. Срађивао је у листовима и часописима пјесмама , књижевним прилозима и расправама: Цариградском гласнику, Вардару ( старом и новом), Братству, Цетињском гласнику, Вечерњим новостима, Српској застави, Босанској вили, Кићи, Српским новинама, Ратном дневнику и др.
Објавио је следеће збирке пјесама:
Пјесме о народу и слободи,Београд 1909;
Отаџбина у љубави, Никшић 1911;
Пјесме свијету, Соко Бања 1912;
Нови и стари дани, Подгорица 1913;
Крф 1916.
(Први део Сјећање на отаџбину, Други део Наше битке), Солун 1916;
Сећање на отаџбину, Солун 1916;
На рекама маћедонским 1916-17, Солун 1917;
Сјећање на отаџбину-Пјесме кроз туђину, друго издање Рим 1919;
Битка на Кајмакчалану, Београд 1920;
Помрачење сунца и слободе 1915-18,Београд 1930;
Кроз пакао и слободу (објављено поводом двадесетпетогодишњице страдања на острвима смрти, Видо и Крфу) Београд ,1941. године.
Као добровољац учествовао је у првом балканском рату обучавајући омладину нишког краја у вјештинама коришћења оружја, као и ратним операцијама освајања Скадра. Почетком европском рата прикључио се српској војсци у одступници преко Албаније за Грчку, одакле се као ратни дописник Трће српске армије јављао ратним извјештајима. За ратне заслуге одликован је већим бројем одликовања: Орденом Бијелог орла (1926),... Поодмаклих година, свјетски рат провео је у Беранама и као познавалац италијанског језика био ангажован за тумача при карабињерској станици која се налазила у његовој породичној кући, што је касније имало кобне посљедице по њега. Непосредно пред ослобођење, заједно са избјеглицама из Васојевића одступио је према Србији гдје је доживјео трагичну судбину. Према подацима, стријељали су га партизани мјесеца октобра 1944. године код манастира Жиче због сарадње са окупатором. Други извори наводе да му се траг изгубио код Ужица, мада има и казивања да се домогао Италије и тамо умро. Издавачка кућа ''Ступови'' из Андријевице, 1977. године публиковала је репринт издање ''Сјећање на отаџбину-Пјесме кроз туђину''.
