ПОХАРА КУЧА
Пише: ЖЕЉКО РАШОВИЋ
ВОЈСКА ВОЈВОДЕ МИРКА НАПРАВИЛА ПУСТОШ
„Прву казнену експедицију на Куче послао је кнез Данило, како смо рекли, јуна 1855. године. Овом првом „похаром”, коју је извело неколико хиљада војника кнеза Данила, опљачкана је и попаљена имовина у кучким селима” – наводи др Томица Никчевић, Политичке струје у Црној Гори у процесу стварања државе у XИX вијеку, Подгорица/Никшић, 1999, 209/11, Андријашевић овај догађај потпуно другачије приказује. У његовој верзији: „До сукоба црногорске државе и Куча дошло је најприје 1855. године, када је један дио овог племена (Дрекаловићи)
У електронским медијима и дневној штампи су се недавно појавили текстови о књазу Данилу Петровићу Његошу др Живка Андријашевића. У њима се наводи да „књаз Данило још чека сусрет са непристрасним историчарима, а сјенка једностраног, тенденциозног и, надасве, неутемељеног приказивања неких догађаја из његове владавине, стоји над његовом државничком личношћу и успјесима... Ако упркос свему, један несрећни или измишљени догађај, доминантно одређује став према књазу Данилу, онда је ријеч о проблему објективности у историографији.”
Потпуно сагласни са оваквим ставом Андријашевића, очекивали смо да ће он направити искорак у том правцу и отрести непотребни баласт ранијих виђења догађаја.
Један од доминантних догађаја који у тим и ранијим текстовима помиње Андријашевић је догађај који се десио у Кучима на Петровдан, 1856. године. Због потребе да се та тема коначно реално и боље расвијетли погледајмо какве доказе износи Андријашевић као допринос освјетљавању овог „несрећног или измишљеног догађаја”. Ту су наводи: „…стварни аутор те лажи … рецензент и писац главног мотива „Похаре” – у којој се по први пут помиње ткз. Похара – је Томо Ораховац” ; „40 година се није писало о том догађају”; „војвода Марко је додатно преувеличао број жртава” тј. то су „војводине безочне измишљотине”; „како то да је Марко остао у служби Петровића послије таквог `злочина`?!”, први извјештај Мирков књазу Данилу писан у почетку догађаја; два датирана писма књаза Данила, француском и руском конзулу; радова два позната црногорска историчара, др Томице Никчевића и академика Бранка Павићевића.
Ипак, погледајмо детаљније шта то о овим догађајима пишу ови научници. Никчевић наводи податке:
„... Прву казнену експедицију на Куче послао је кнез Данило, како смо рекли, јуна 1855. године. Овом првом „похаром”, коју је извело неколико хиљада војника кнеза Данила, опљачкана је и попаљена имовина у кучким селима. Војсци и њеним старјешинама наређено је да никога, и ништа, не штеде, и да не разбирају ко је привржен Црној Гори, а ко није?!... Али, прва „похара” није довела до формирања органа власти у Кучима.” (Политичке струје у Црној Гори у процесу стварања државе у XИX вијеку, Подгорица/Никшић, 1999, 209/11).
„Кад је услиједио аустријски протест против овакве књажеве интервенције, црногорска војска се повукла.” (Б. Павићевић, Историја Црне Горе, књига 4, том 1, Подгорица, 2004, 344).Андријашевић овај догађај потпуно другачије приказује, уопште не помиње жртве, пљачке и паљевине Куча и интервенцију аустријског конзула. У његовој верзији: „До сукоба црногорске државе и Куча дошло је најприје 1855. године, када је један дио овог племена (Дрекаловићи) почео да изводи нападе на црногорске поданике у Братоножићима и Пиперима. Након интервенције одреда црногорске војске, нападачи су се повукли.” (Књаз Данило Петровић Његош, Политички списи, приредио Андријашевић, Подгорица, 2013, 35).
Наставља Никчевић: „Кнез Данило је, годину дана касније, јуна 1856. године, послао другу казнену експедицију ... Сам војвода Мирко Петровић оставио је податак о звјерству које је извршио у Кучима. Сачуван је један његов извјештај о првом налету војске на Куче, у којему је у стиху, са одушевљењем јавио кнезу Данилу о својим успјесима: Поздрављам те, драги Господару/ Богу хвала и Петру светому/ Кренух јутрос у зору бијелу/ И разредих твоје соколове/ Што смо кћели то смо учињели/
И 50 главах окинули/ И друга ни није погинуло/ До два друга, те доста рђава Остајем из Куча поздрављајући ваш брат Мирко Петровић. На Убле, 28.јуна. До 7 ура све фатам.
Кнез Данило ни овом приликом није успио да присаједини Куче, нити да у њима успостави своје органе власти, јер су Турци енергично настојали да Куче одрже под својом влашћу”.
Академик Павићевић тврди: „Суштина спора на граници према Албанији састојала се у жељи Црне Горе да натјера власти у Скадру да се одрекну суверенитета над кучком територијом.” (Књаз Данило, Београд, 1990, 245). Како је књаз Данило мислио да натјера власти у Скадру да се одрекну суверенитета? Или је своју немоћ изручио на Куче: „Биланс овог крвавог сукоба био је око 200 убијених. Војска војводе Мирка направила је пустош у Кучима: попаљено је 13 села, опљачкано 800 кућа, заплијењено 985 комада разног оружја и одведено 4.000 грла ситне и крупне стоке”. (ИЦГ,4,том 1,344)
Даље војне операције у овом сукобу, обустављане су енергичном интервенцијом француског, руског и енглеског конзула у Скадру, који су кнезу Данилу савјетовали дипломатски начин рјешења овог проблема. (Политичке струје... 209/11) – књаз Данило.
Па овдје ови историчари доводе у питање легитимност упада ојачаног одреда на територију Куча. Да ли је, осим војводе Марка Миљанова, и уважени академик Павићевић додатно преувеличао број жртава и „стварне” ефекте другог похода? (прим Р.Ж.)
Никчевић наводи чак двије похаре, „припремну” – 1855. (у овој је било око 80 жртава из Куча и 12 црногорских) и „главну” – 1856. године. Нејасно је за коју од ове двије похаре Андријашевић тврди да је „лажна” а коју је ” измислио „Томо Ораховац? Павићевић наводи детаљно пљачке, паљевине и број жртава и децидан је о карактеру упада ојачаног одреда на територију Куча, јер у оба похода Миркови одреди су под притиском конзула морали напустити Куче
КЊАЗ ТВРДИО ДА ЈЕ ОДРЕД БРАНИО ГРАНИЦУ
Ни злодјела нијесу помогла у процесу стварања државе, да се „присаједине” Кучи, нити да у њима успостави своје органе власти, већ су Кучи остали дио Османске царевине све до територијалног разграничења према Турској, 23 године послије похара
Зашто су Миркови одреди у оба похода морали напустити територију Куча под притиском конзула? Анализираћемо пажљиво доступна документа из тог периода. Вођа похода Мирко шаље извјештај књазу Данилу послије првог налета:„Што смо кћели то смо учињели и 50 главах окинули.” То јасно говори о заједничкој намјери с којом су дошли у Куче. А отворено је питање шта се дешавало даље до краја дана? Др Шербо Растодер тврди да „постоје записи да су приликом похаре Куча убијана дјеца у колијевкама, али нема доказа да је то урађено руком војводе Мирка Петровића, који је предводио војску.” (18.04.2015. године)
Андријашевић наводи писмо француском конзулу у Скадру, коме се одмах послије догађаја књаз Данило „правда”: „...прочитао небројене свирепости, извршене по причању Турака, од стране Црногораца, за вријеме потоње њихове експедиције у Куче...да није било него 50 убијених људи, а што се тиче жена и дјеце, то је једна увреда, безочна, измишљена од наших непријатеља и просута по свијету... Црногорци су заробили више од 1.000 људи које су пуштили, а од оружја нијесу узели него само 500 пушака. И кад би била истина да су они предали све огњу и мачу, они би убили, природна ствар, такође и оне људе од којих су оружје одузели. Нијесам ја, господине конзуле, погазио ријеч, него су је Турци погазили, а ја, као што на то имам право, бранио сам улазак преко мојих граница. Ви ми савјетујете да повучем моје трупе из Куча, али тамо и нема мојих трупа, јер су Кучи који су ми вјерни остали ступили сами у борбу против Турака. После су Црногорци притекли у помоћ, пошто Кучи који су ступили у борбу против Турака нијесу били у стању да одоле цијелој Подгорици и Грађанима, јер су Кучи моји поданици, а не никако турски, и никада ја њих као такве нећу признати, будући да су Кучи били саставни дио црногорске територије и за вријеме мога прађеда и никада они нијесу били турски.” (Политички списи, 238/ 9).
Занимљиво је што у овом писму књаз тврди да је његов одред бранио границу Куча од Турака? Тврди да су се Кучи сами борили, али против Турака? Како то да је приликом „помоћи” Мирко Кучима кидао главе, а не Турцима? Или се „братска помоћ” састојала у томе да се Кучима опљачка оружје и оставе их да се голоруки боре против Турака?! (прим. Р.Ж.)
У другом наведеном писму које књаз Данило пише руском конзулу у Дубровнику 12. 8.1858. потпуно другачије описује шта се десило у Кучима: „Власт црногорска исте године нађе за добро прекратити једном њихово самовластије, и удари на Куче силом оружја, гдје буду исти поражени, као издајници и бунтовници отечества, и к миру и покорности приведени.” (Политички списи, 286/ 7).
Да ли је књаз заборавио како је прије двије године „бранио” Куче од Турака на крајње чудан начин? Да ли је знао какав је био формални, а какав стварни статус Куча? Види се то из писама књаза Данила. У циркуларном писму књаза Данила министрима земаља потписница Париског мировног уговора, од маја 1856. године, књаз пише: „За вријеме ових година Црногорци су имали у својини Грахово, Жупу, Бањане, Пиву, Дробњак, Крушевицу, Зупце и Васојевиће до ријеке Таре и Лима, и они се и данас бију с Турцима за њих.” (Политички списи, 226/ 7). Не помиње Куче, који су припојени Црној Гори тек 1878/9, разграничењем послије Берлинског конгреса.
У писму француском конзулу 18. 10. 1858. године, тражи књаз: „Зато, ако ми се не могу уступити окрузи о којима је раније било говора, онда нека ми се уступе Кучи.” (Политички списи, 297/ 8).
Академик Павићевић наводи: „На посљедњем састанку амбасадора (1858) ријешено је да се прихвати гранична линија. Комисија је о спорним питањима донијела одлуку: „4. Да Кучи припадају Турској. И то су потписали представници Турске, Аустрије, Велике Британије, Француске, Пруске и Русије.” („Књаз Данило”, Београд, 1990, 390).
Анализа докумената и података историчара, књаза и брата му указују на потпуно неоправдане страшне злочине и велике пљачке приликом самовољних упада у (самовласно подручје Куча – како каже књаз Данило), једном ријечју похаре. Похаре које су за дужи период у сваком смислу омеле суштинско припајање Куча Црној Гори.
РУШИЛИ ЦРКВУ НА КОСОРУ И ЛОМИЛИ ГРОБОВЕ
Ни оволика злодјела нијесу помогла у процесу стварања државе, да се „присаједине” Кучи, нити да у њима успостави своје органе власти, већ су Кучи као дио Османске царевине остали све до територијалног разграничења према Турској, 23 године послије похара
Ма какав да је био Данилов разлог, посебно други поход, његов брат је претворио у злочиначки пир. Мирко је опљачкао прво кућу у којој је јео, пио, спавао и био дочекан као брат, а домаћина су једва отргли да га Мирко не посијече. Затим је палио куће, пљачкао цркве на Медуну, Коћима, пљачкао па рушио цркву на Косору и ломио гробове... Мошти Светог Арсенија је опљачкао из цркве на Медуну, опљачкао дарове руских царева, као и писма о сарадњи Куча са руским царевима у борби против Турака, много прије Петровића, о чему постоје докази. Да ли је понесено 500 или 985 пушака, и да ли су неки неодговорни појединци опљачкали 800 кућа, запалили 13 села и повели 4.000 грла крупне и ситне стоке...
Али, ни оволика злодјела нијесу помогла, у процесу стварања државе, да се „присаједине” Кучи, нити да у њима успостави своје органе власти, већ су Кучи као дио Османске царевине остали све до територијалног разграничења према Турској, 23 године послије похара.
(Не)срећом, приликом оба упада огромна већина Куча била је на љетњим катунима, па је у кућама остајала само нејач, која није могло да бјежи и била је посјечена (...војвода Мирко убијао по Кучима жене, дјецу и старце – Андријашевић у својој књизи „Нација с грешком”, Подгорица, 2007, стр. 54). Зашто је књаз Данило баш у тим периодима слао овакву „помоћ” Кучима? (прим. Р.Ж.)
Андријашевић тврди: „...нијесу се Кучи сукобили са Петровићима бранећи своју част, него су се Петровићи сукобили с њима да би их од нечасних ствари одучили.” (Нација..., 41) Додатно тврди „да се са животним непријатељима мора обрачунати”, без „...много суптилности и обзира. Тако је то и код најцивилизованијих народа...” (Нација..., 42). Поставља се питање шта су Кучи урадили Андријашевићу?
Како тумачи то што је бан Новица Церовић штитио Куче (наводи Бранка Павићевића у Историји..., 344), зашто се чувени војвода Милош Андров Кривокапић испријечио испред помахниталог Мирка да се не кољу дјеца? Зашто је војвода Петар Вукотић отео из Миркових рука домаћина куће Николу Јованова у којој су јели и спавали? Зашто је сердар Јоле Пилетић спасио попа Ђока Милачића и Крста Токова? Зашто је Рамо Петровић из Марковине одбранио као јунак јунака, Шута Радоњина?..
У „Нацији...” 42. страна, цитира податке о жртвама у Кучима: „...три труднице, пет жена и десеторо дјеце у колијевци.” А у књизи „Историја Црне Горе” коју је објавио у Београду, 2015, страна 168, износи податке: „...три жене, десеторо дјеце и пет дјевојака...”
Наводи даље како је војвода Марко списку од „...131 војно способни мушкарац, три труднице, пет жена и десеторо дјеце у колијевци”, „...придодао преко двије стотине жена и дјеце...”, што укупно, по њему, износи око 350 жртава. Ако војвода Марко износи податак о „243 откинуте главе”, онда може бити или да Андријашевић има проблем с простом математиком или да има податке за још око 107 жртава за које се досад није знало?
Што се тиче Андријашевићевог „доказа” да похаре није било јер се „40 година није писало о том догађају”, очигледно је да превиђа да је у том периоду и већина војвода била неписмена, а камоли обичан народ.
Биографи пишу да је Марко био за црногорску опцију, па самим тим и за обрачун са малим бројем протурских елемената у Кучима. А, како је дознавао за стварне размјере ових злочина о њима је често говорио, па се и свађао са књазом Николом (наводи војводе Сима Поповића у „Мемоарима”), али, логично, о тим догађајима Марко је почео да пише тек кад се описменио.
И зато Андријашевић не може да „опрости” Марку Миљанову што је научио да чита и почео да пише у педесетим годинама, и то истину.
„Требало је да прође готово четрдесет година да би проговорило његово чојство.” (Нација…, 54).
ИСТОРИЧАР ОМИЉЕНОЈ ЛИЧНОСТИ ПРЕЋУТКУЈЕ ПОГРЕШКЕ
Подршка појединих историчара који оцрњују Куче вријеђају жртве и старе ране, лицитирајући који број жртава је научно одржив и проналазећи „нове доказе” о „измишљеном или несрећном догађају”
У претходним наставцима постало је јасно како Андријашевић отклања „сјенку једностраног, тенденциозног и неутемељеног приказивања неких догађаја из владавине књаза Данила”. Потпуно је у праву да је ријеч о проблему објективности у историографији. Али, ту није крај његовој „објективности”.
„Прекомјерно и неутемељено величање значајних личности доводи историчара у ситуацију да омиљеној личности прећуткује и оне погрешке које се не могу правдати или скрити... Својој омиљеној историјској личности, он придодаје врлине које она нема, а прећуткује погрешке које су непорециве”.
Ово је, такође, ранији, Андријашевићев став. А сада прави револуционарни искорак у новом правцу и уводи нову историјску категорију – обрачун са значајним историјским личностима које му нијесу омиљене. Послије 160 година од Похаре?!
Као примјер у књигама, уџбеницима и публикацијама чији је аутор или коаутор Андријашевић, осим већ наведених, може се наћи још контрадикторних или нетачних података. Изнијећу само још један. У уџбенику историје за осми разред деветогодишње основне школе, Подгорица, 2007, 94, коаутор Андријашевић тврди да је у можда највећој црногорској бици, на Фундини, командовао и добио битку војвода Илија Пламенац, а нема ни помена о војводи Марку Миљанову.
Многобројни реални извори битно другачије износе учешћа војводе Марка Миљанова, војводе Божа Петровића и војводе Илије Пламенца у тадашњим операцијама, а посебно на Фундини. Код аутора уџбеника у средњим школама, ситуација је реалнија.
Погледајмо метод овог историчара. Прво „доводи” војводу на „праву мјеру”: Да није било Господара, син Миљана Поповића би 1860. године продавао дрва на подгоричком пазару” (Нација.., 85) – визионарски открива Андријашевић, који очигледно, или не познаје чињенице из биографије Марка Миљанова, или их злонамјерно заобилази. Затим, пише серију сличних приземних текстова вјероватно са надом да ће својим ауторитетом окрњити огроман углед и заслуге Марка Миљанова. Андријашевић је краљу Николи послије много година поручио: „Господаре, лаку ноћ”. (Нација.., 116). И „остварио” оно што Никола није могао. Војводу Марка Миљанова избацује из ових операција. Војводу Марка чији је удио у овим биткама немјерљив.
Академик Павићевић уз детаљан опис битке, каже: „Уз сав респект према прослављеним командантима... који су тога дана предузели опште јурише на трупе Махмутпаше, дух и појава војводе Марка Миљанова обузимао је свијест и мисли учесника ове велике битке”. (Историја Црне Горе, књига 4, том 2, страна 226). А Павићевићу војвода Марко није „омиљена личност”. Да не цитирамо реалне историчаре и историјске изворе.
Питање је како је острашћеном и пристрасном историчару Андријашевићу дата могућност да пише уџбенике који се изучавају у школском систему Црне Горе. Он велича своје „омиљене” и опањкава „неомиљене” историјске личности, износи у разним књигама различите податке о истом догађају, има посебне критеријуме...
Надам се да сам успио да додатно и аргументовано освијетлим неоправдане злочине и пљачке у Кучима, и евидентне проблеме који су из похара проистекли, а чије би последице на више нивоа требало објективно сагледати: о чему књаз и брат нијесу довољно водили рачуна у покушају вишеструког насилног присаједињења Куча у процесу стварања државе? Да ли је у питању само неодржива економскогеографска позиција Куча? Зашто су починили страшне злочине над недужним као „издајницима и бунтовницима отечества”?
Подршка појединих историчара који оцрњују Куче, вријеђају жртве и старе ране, лицитирајући који број жртава је научно одржив и проналазећи „нове доказе” о „измишљеном или несрећном догађају”. Колико су ти „докази” озбиљни може се лако процијенити из наведене аргументације. Ти историчари користе антиномичност – била је Похара, али није била.
Зато на конкретан и примјерен начин коначно треба исправити сјенку неправде прво према Кучима, злочинима у Кучима и посебно према војводи Марку Миљанову, чиме би се отклонио тек дио сјенке који стоји над неспорним успјесима књаза Данила.
