Рођен 13. јула 1937. године у селу Слатина на обронцима Дурмитора, у Црној Гори. Пешадијску подофицирску школу је завршио у Билећи, као први у рангу треће, најбројније класе у историји војног школства у Југославији. Војну академију К. В. и Високу војно-политичку школу, као и новинарску школу је завршио у Београду. Факултет политичких и социолошких наука је завршио у Сарајеву, а после дипломске студије магистрат и докторат одбранио је на београдском универзитету.
Био је први трупни официр, а потом уредник у листу „Народни борац“', дописник и сарадник у „Народној армији“, „Ослобођењу“, „Свијету“, „Нашим данима“, загребачком „Оку“, „Вјеснику“, на радио-станицама у Сарајеву, Загребу и Београду, нарочито на Другом и Трећем програму. Такође је био референт у Политичкој управи ССНО задужен за културу у ЈНА, професору Центру високих војних школа, руководилац централног дома ЈНА у Београду, начелник Одсека за образовање старешина у ССНО, начелник катедре у Високој војној школи ЈНА, проректор за науку и заменик ректора Војног универзитета и помоћник началника Центра високих војних школа. Биран је за редовног професора универзитета.
У новинарству је од 1963. до 1972. годинје објавио преко хиљаду новинарских написа, у свим жанровима новинарских изражавања. Објавио је преко 700 саопштења стручно научног карактера, који су заступљени у више десетина зборника и листова политичког, културног, и другог стручно-научног карактера. Од 1990. годне саопштио је на разним научним скуповима преко 40 мањих студија, у којима је изложен историјско-етички поглед на разне историјске догађаје, нпр. „Нека питања етике Мљетичког боја“ 1840. год, „Етички поглед на Колубарску битку“, „Етичке последице судара светова у 20 веку“, „Етика Мојковачког боја“, „Етика Црногораца на Солунском фронту“, „Етика слободарске борбе Краља Николе Првог Петровића“, „Етичко сагледавање античке историје Срба (Рачанска академија)“, а бавио се и старим историјско-античким темама Српства. У тој области поднео је пет реферата и дао више рецензија.
У области социјално-историјске и културне тематике, објавио је двадесетак мањих студија-публикација, а у области војне тематике десет лекција педагошког карактера.
Својевремен су посебан интерес југословенске јавности изазвале три Крсмановићеве књиге:“ Партијска политка и култура у социјализму“, „Путокази југословенске културе“, те „Култура и вештина комуницирања“. У војној тематици објавио је 20 посебно запажених стручно –научних прилога, публикованих у „Војном делу „Војном гласнику“, „Војноисторијском зборнику“, „Теорији и пракси ратне вештине“, „Војно-политичком информатору“, итд [1]“,. Више радова научног карактера овога аутора је публиковано у зборницима Српске и Црногорске академије наука и уметности. Неки његови радови су преведени и на стране језике.
За своје радне, стручне и научне резултате Милан С. Крсмановић добио је бројна признања. Поред напредовања у војно служби, од водника до пуковника, доктора наука и професора универзитета, он је шеснаест пута јавно похваљиван од највиших војних и државних руководилаца, седам пута је одликован и награђен сатом од Врховног команданта оружаних снага СФРЈ.
Милана Крсмановића књижевност је привукла још као дечака. Прву песму објавио је 1952. године. Коначно [[1998] године објављује прву збирку песама под насловом „Дурмиторски видици“ (збирка одабраних песама и мисли о поезији). Затим долазе збирке : „Небеске висине и тмине“,-песме љубави и родољубља, па збирка „ Док Београд гори“, 2000. године, а 2003. године објављује песнички еп „Дијалог са потомцима“, посвећен Братству Крсмановића. У издању Књижевне заједнице Југославије 2005. године, објављује књигу „Мученичко умовање –Његошу са поштовањем“. Објавио је и збирку „Трагови незаборава“.
Осим у наведеним збиркама, песме Милана Крсмановића заступљене су и у више зборника : „Митолошки зборник Србије“, „Ој Србијо мила мати“, „Боемски осврт на космос“, „Романија-путевима времена и историје“, „Дурмиторска књига Прва и Друга“, „Анђео име пламен“, у коме је дат и поговор овога аутора, затим у зборницима „Стопа“, „Сазвежђе“, „Умно“, итд.
Крсмановић располаже са више готових научно-стручних, затим прозних и песничких рукописа.
Песме Милана С. Крсмановића су заступљене и у две песничке антологије, и то: „Песме о мајци“, Б. Бојића, и „Дурмиторски песнички вијенац“, Р. Џаковића.
Милан С. Крсмановић се огледао и на филму.. Написао је више сценарија за кратке игране и документарне филмове, нпр. „Ало, овдје Шавник“, који је 1974. године проглашен за најхуманији филм године у СФРЈ. Затим „Дјевојка са Биокова“, па „Мој батаљон“, „ Стручно научно образовање старјешина“, итд..
Како је у то време често присутан у песничкој јавности, Милан С. Крсмановић, постао је члан књижевне заједнице Југославије, књижевних клубова „Иво Андрић“, „Никола Тесла“, где је дуже време био стручни сарадник, затим Клуба писаца „Чукарица“, „КК Карађорђевић“, и Савеза југословенских писаца у отаџбини и расејању, познатом као САЈКОРУ. Члан је Удружења књижевника Црне Горе. Активан је у завичајним удружењима. Био је потпредседник у првом завичајном удружењу Дурмитораца, затим председник Завичајног удружења ускока Боан, а од оснивања и председник Братственичког удружења Крсмановића у Београду.
У 2006. години Крсмановић је са групом аутора, као главни и одговорни уредник, и редактор штампао књигу „Монографија 14 класе БА КОВ“, као репрезентативне најбројније класе ВА КОВ, чији је био припадник, а 2008. је приредио велику књигу „Крсмановићи монографија братства“..
У 2005. години, Милан С. Крсмановић је за свој песнички рад добио две запажене награде, прву на Фестивалу родољубиве поезије у Великом Борку, а поводом 200 година од Првог српског устанка, „Сребрни печат правитељствујућег совјета српског“, а од Крунског савета и КК Карађорђевић посебну захвалницу за изузетан допринос српској културној баштини.
Милан С. Крсмановић живи и ствара у Београду.
