Први стих ћу пјесме ове, Посветити једном ђеду, Који чврсто увјерен је, У Господа и побједу. Ђеду што је данас усто, Да одбрани право своје, И живота нашег темељ, За потомство силно своје. Он се зове Гојко Јокић, Седамдесет два му љета, Сад се бори за светиње, И ниједно му не смета. Из Мурина из Велике, Ђе страдање страшно бјеше, Гласови се о том ђеду, Свуда ево пронијеше. Кад сатанска сила уста, Из сна вјера ђеда прену, Ђед ко момак на литију, Са народом својим крену. Једно зрно вјере старе, Међу живе Гојка врати, Па он стаде пред литију, А народ га вјерни прати. Жели као примјер дјеци, Да уз свештеника стане, Добри Гојко пун радости, У своје је старе дане. А шта рећи за тог чичу, Што слобода му је драга, Који живи за све добро, И за пораз овог врага. У доба је комунизма, Ишао да почаст ода, Јунацима погинулим, Православног нашег рода. Дједови су дједа Гојка, У рату на Скадар били, И медаљом Обилића, Због храбрости окитили. Ђед граничар некад бјеше, И границе опет брани, Вјере живе наше цркве, Што би неко да забрани. Као некад на Кајмакчалан, На бранику свога рода, Данас чува задњу ставку, Гдје још живи та слобода. Деценија седам има, А ко момак стазом ходи, Јер га жива вјера наша, Подмлади и препороди. А уз њега још корача, Човјек који вијек живи, И љепоти достојанству, Литија се светих диви. Сто година Ново има, Ко снијег му коса бјела, Али га је жива вјера, Да корача понијела. Носи барјак пр'о рамена, Као момчић гордо гази, Са стотину својих љета, Православну вјеру пази. На глави му српска капа, Са четири српска слова, И најљепша што је има, Од Лазара и Косова. И Марковић докле Ново, Омладини примјер даје, Не бринемо ми за вјеру, И за нове нараштаје. Поносни смо на ђедове, И на постојбину нашу, Бранићемо до последњег, Православну вјеру нашу. Ваша лица и ваш подвиг, Запамтиће дјеца ова, Запамтиће пјесме српске, Ђеда Гојка ђеда Нова. Чујем дјецу како кажу, По примјеру твојем ђеде, Заклињу се да заједно, Ићи ћемо до побједе. |
Аутор: Бојан Горановић |
