
Заковасте очи на Божје Светиње, На црне бајраке, За црне јунаке, Гдје су утрнуле пре свитања јутра, Огрнуте ватрам гдје умире сјутра. Чујеш ли земаљске Свеце како плачу, Са кућних прагова, Гдје су ватре гости, Зар ни на гроб сузу не смијем да пустим, Да у земљу ојде што је у жалости. Са ватром ме пратиш, А ножем сријеташ, Не даш ми у земљу, Ја ка небу летим, Понијо сам уже мјесец да пресвучем, Оно што ми на врат намицасте јуче. Ја се кунем Богу, Сузом мртвих душа, Сломљеном колјевком нерођене дјеце, А све је у тами, И у оков чами, У безсмртно јутро за безсмртне Свеце. На смрзнуту сузу следило се сунце, На умрло небо затворена врата, Ожедњели бунари измичу животу, У крваву земљу, На вашу срамоту. Украсте ми небо, Убисте ми земљу, Убијеној души гасите свијећу, Ископасте срце , ископаној мајци, Док крваву јаму загрћу облаци. Шта себи да кажем кад слике заискре, Завичаја мога, И у мени јекну, У четири зида ја и даље клечим, Пред дом мртвом сузом угарак лијечим. |
Аутор: Радомир-Пуцо Драгићевић |
