На длану линија - свитак, перо - судбине дар. Пишем, ал задрхти ипак у грудима тај жар. И гледам литије часне ход им стамено сја. Вера ни трену не згасне, Господ снагу им да! Те руке се Богу моле вино, хлеба и со. Небеска крила заволе, српског племена зов. А изнад Цркве и Kрста сунце породи сјај. Нераздвојна три су прста, што бране завичај. Надања, буђењу склона душом одјекну пој. А туга големо семе сеје свој неспокој. Сећања горка се врате, мирише барут... Рат! Сенке из прошлости прате, свет ствара нови пакт. У пепелу видим ватру, кроз искре други бој. Веру би хтели да затру... О Боже, зашто то? Литије ко бистре воде, чистота душе сја. Живи нам били народе, Веро непресушна! |
Аутор: Радица Матушки |
