На длану линија - свитак,
перо - судбине дар.
Пишем, ал задрхти ипак
у грудима тај жар.
И гледам литије часне
ход им стамено сја.
Вера ни трену не згасне,
Господ снагу им да!
Те руке се Богу моле
вино, хлеба и со.
Небеска крила заволе,
српског племена зов.
А изнад Цркве и Kрста
сунце породи сјај.
Нераздвојна три су прста,
што бране завичај.
Надања, буђењу склона
душом одјекну пој.
А туга големо семе
сеје свој неспокој.
Сећања горка се врате,
мирише барут... Рат!
Сенке из прошлости прате,
свет ствара нови пакт.
У пепелу видим ватру,
кроз искре други бој.
Веру би хтели да затру...
О Боже, зашто то?
Литије ко бистре воде,
чистота душе сја.
Живи нам били народе,
Веро непресушна!
|
