Уловише нас уловљене, Спашавају главе и престо, Издадоше и земљу и образ, Они којима на ђубришту мјесто, Несрећник се срећноме свети, Док изнад мојега неба, Њихов „брат“, На „милосрдном анђелу“ лети. Лијечимо те животима нашим, Земљо моја неизлијечених рана, Утопише нас у црно коло, Њиховог злога дана, Са крвавим груменом земље, На комад камена, На парче неба, Са кором хљеба, Убијени шибицом пламена, Запаљеног на моје Светиње, У земљи Христовог крста, Хоће да ме оставе без руке, Са којом се крстим са три прста. Ником те нијесмо дали, Нећемо ни њима, Болесним умовима, Џелатима, Да данас у мојему рају спава, Његова прљава глава. Нећу са сузом пред небрата, На моја убијена врата, Пред сјенке мртвих споменика, Без крстова и слика, Нећу да клечим, И прекоокејаским џелатом да јечим, Нека гази по ранама пепела мога, А знам да ће ту они бити без Бога, Па нека гази Нека се пазе док га буду сријетали угарци, Из крвавог блата, Док моме брату ногом отвара врата, Сиједа на крваву столицу, Са презирмо гледа у улизицу, Зна он, Да код њега више не постоји част, Јер је под његовим ногама, Сахранијо осрамоћени образ. Помахнитала авет, Од њега тражи савет, Пред глибом глиб полаже завет, Тамо гдје никада није била памет, Докле изнад мојега неба Њихова мржња лети, Сије смрт, И пријети. Узалуд данас и мене и Богу пријете, Ми смо освештани праг, Положили у пепелу земље свете, Тамо га чувају Свеци, Данас је само Бог уз нас, А ти ћеш, На туђим рукама, Умирати као пас. За такве, Као ти нема Бога, Ко нема Бога нема ни спаса, За оне што на туђе прагове, Стижу без гласа, Спустили главе, Покажују му крваву руку, Глибаву чизму док лиже, Док на коленима пред њима стиже. Ја им не могу помоћи, За њих је презир лијек, За њихов гријех, Скратићу обданицу, Да им донесе несаницу, Угријаћу запаљену ноћ, У којој уселисте срамоту и моћ. А ја ћу мирно да спавам, У гнијезду неба, Пред Боговима тишина ми треба, Остаћу на листу гране, Као птица, Анђелског лица, А њих ће у туђем свијету Гријати „милосног анђела“ злице, Паликућа и убице, Џелата, Моје и његове земље, И његовог мртвога брата. Богови ноћас плачу, У сјенци обрукане твоје глава, Док си пљувао по колијевци, Због кога мајка ноћас не спава, Због тебе, Празно јој крило загрлило тугу , У празно срце умножише се јауци, Празна је ноћас њеној душа, У празној руци. Празна је соба и колијевка, Из које се изњедрисмо оба, Само пламен свијеће сузе мајчине броји, Примичу се анђели ноћас, До њеног гроба, Доносе скупљене кости из трња, Мајци од брата твога. Ледан је гроб ноћас, И оцу и маци, Његова рука у мраку оста, Друга утрну над гробом, Да чека незвана госта, Прва са мајчиног крила моли, Опрости Боже нашој жалости, Нијесмо ми више браћа, Нити су они моји гости. |
Аутор: Радомир-Пуцо Драгићевић |
