Николај је рођен 23. децембра 1880, по јулијанском, тј. 4. јанаура 1881. по грегоријанском календару. Родио се у селу Лелићу, недалеко од Ваљева, на падинама планине Повлена. Његови родитељи, Драгомир и Катарина, били су прости земљорадници и побожни хришћани, нарочито мајка. На крштењу је добио име Никола. О пореклу породице Велимировић постоје два становишта. Једно је да су они пореклом из Загарача из Катунске нахије, а друго је да су они пореклом из Бањана, старохерцеговачког племена. Познато је да се породица доселила у Лелић крајем 18. века из Осата у Босни.
Своје образовање Никола је отпочео у манастиру Ћелије, где га је отац одвео да се описмени макар толико „да зна читати позиве од власти и на њих одговарати“, па да га онда задржи на селу као хранитеља и „школованог“ човека. Од првих дана показивао је своју изузетну ревност у учењу. Његову даровитост запазио је и његов учитељ Михајло Ступаревић и препоручио му наставак школовања у ваљевској гимназији, где се Никола показао као добар ђак, иако је, да би се школовао, служио у варошким кућама, као и већина ђака у то време.
По завршетку шестог разреда гимназије, Никола је конкурисао у Војну академију, али га је лекарска комисија одбила, јер је био „ситан“ и није имао довољан обим груди. Одмах по одбијању ове комисије, Никола подноси документа за београдску Богословију, где је био примљен, иако опет не без тешкоћа, наводно због слабог слуха за певање.
Као ученик Богословије је био успешан. Његово истицање у наукама било је резултат систематског рада. У своме школском учењу није се држао само скрипти и уџбеника, него је читао и многа друга дела од општеобразовног значаја. До своје 24. године већ је био прочитао дела Његоша, Шекспира, Гетеа, Волтера, Виктора Игоа, Ничеа, Маркса, Пушкина, Толстоја, Достојевског и других. Посебно је у богословији био запажен својим мислима о Његошу, кога је као песника и мислиоца волео и још у ваљевској гимназији добро простудирао.
За време школовања у Београду Никола је због становања у мемљивом стану и слабе исхране добио туберкулозу од које је годинама патио. По свршетку богословије је краће време био учитељ у селима Драчићу и Лесковицама, више Ваљева, где је изблиза упознао живот и душевно расположење српског сељака и где се спријатељио са свештеником Савом Поповићем, избеглим из Црне Горе, са којим је ишао по народу и помагао му у парохијским пословима. Летње распусте Никола је, по савету лекара, проводио на мору, тако да је тада упознао и са љубављу описао живот Бокеља, Црногораца и Далматинаца. Већ у богословији помагао је проти Алекси Илићу у уређивању листа „Хришћански весник“, у коме је и неколико година објављивао своје прве дописе и радове.
После тога, Никола је био изабран од стране Цркве да са другим питомцима, државним стипендистима, пође на даље школовање у Русију или Европу. Изабрао је тада радије студирање у Европи, на старокатоличком факултету у Берну, а затим је прошао студирајући и Немачку, Енглеску и Швајцарску, а нешто касније и Русију.
Своје студије у Берну Николај је, у својој 28. години, окончао докторатом из теологије, одбранивши дисертацију под насловом „Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве“. Следећу 1909. годину Никола је провео у Оксфорду, где је припремао докторат из филозофије и затим га у Женеви, на француском, и одбранио („филозофија Берклија“).
Вративши се из Европе Николај се, у јесен 1909, разболео од дизентерије и у болници лежао око 6 недеља. Он се ускоро и монаши у манастиру Раковици и постаје јеромонах Николај (20. XII 1909).
По повратку са студија требало је, по тадашњем закону, нострификовати своје дипломе, али како није имао пуну свршену гимназију, морао је полагати седми и осми разред и велику матуру, да би тек онда могао предавати у Богословији. Ипак, пре но што је постао суплент у Богословији, упућен је од митрополита Србије Димитрија у Русију, где је провео годину дана, највише путујући по широкој Русији и упознајући њен црквени живот, душу руског човека и његове светиње. За то време написао је и своје прво веће дело — студију „Религија Његошева“.
Као суплент Богословије Св. Саве у Београду Николај је предавао филозофију, логику, психологију, историју и стране језике. Но он није могао остати у оквирима Богословије. Он зато почиње да пише, говори и објављује. Почиње са беседама по београдским и другим црквама широм Србије, па онда држи и предавања на Коларчевом универзитету и другим местима. Говорио је углавном на теме из живота. Истовремено, Николај објављује у црквеним и књижевним часописима своје чланке, беседе и студије: о Његошу, о Ничеу и Достојевском и на друге филозофско-теолошке теме.
Године 1912. позван је у Сарајево на прославу листа „Просвета“, где се упознао са највиђенијим представницима тамошњих Срба: Ћоровићем, Дучићем, Шантићем, Грђићем, Љубибратићем и другима. Познате су тадашње његове речи да су „својом великом љубављу и великим срцем Срби Босанци анектирали Србију Босни“, што је у ери аустријске анексије било изазовно, па је при повратку у Београд скинут са воза у Земуну и задржан неколико дана. Исте аустријске власти нису му дозволиле да следеће године отпутује у Загреб и говори на тамошњој прослави Његоша, но његова је беседа ипак у Загреб доспела и била прочитана.
Народни рад Николајев наставља се још више када је ускоро Србија ступила на пут ратова за ослобођење и уједињење Српског и осталих Југословенских народа. У судбоносним данима ратова, од 1912. до 1918. године, Николај активно учествује.
Николај је живо и активно учествовао и у тадашњем црквеном животу, мада је имао критичких примедби на рад и понашање извесних црквених људи. Његова је, међутим, критика била позитивна (он се убрзо разишао са протом Алексом из „Хришћанског весника“ због негативних погледа овога на стање у Српској Цркви) и таква је остала до краја живота.
Априла месеца 1915. године Српска влада је упутила Николаја из Ниша у Америку и Енглеску (где је остао до априла 1919) у циљу рада на националној српској и југословенској ствари. Он је по Америци, и затим Енглеској, држао бројна предавања: у црквама, универзитетима, хотелима и по другим установама, борећи се на тај начин за спас и уједињење Срба и Јужнословенских народа. Већ августа 1915. године он је на великом збору у Чикагу објединио и придобио за југословенску ствар (програм Југословенског одбора) велики број народа и свештенства, и то не само православног, него и римокатоличког, унијатског и протестантског, који су тада јавно изразили жељу за ослобођењем и уједињењем са Србијом. Велики број добровољаца из Америке отишао је тада на Солунски фронт, тако да заиста није неосновано оно изнето мишљење (од енглеског Начелника армије) да је „отац Николај био трећа армија“ за српску и југословенску ствар, јер је његов допринос тада заиста био велики. Николај је у ово време износио и идеју о уједињењу свих Хришћанских цркава. И од тада се он посебно спријатељио са Англиканском и Епископалном црквом. Такође је у то време помагао и групу наших студената у Оксфорду, где је једно време и предавао.
По завршетку рата, док је још био у Енглеској, изабран је (12/25. марта 1919) за епископа жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен у Охридску епархију. Тих година слан је у многе црквене и народне мисије: у Атину и Цариград, у Свету гору, у Енглеску и Америку. Николај је учествовао и на конференцијама за мир, на екуменским црквеним сусретима и скуповима, на конференцијама Хришћанске заједнице младих у свету, на Свеправославним консултацијама.
Но нарочито треба истаћи његову пастирску службу у Охридској епархији од 1920. до 1931. године и потоњој Охридско-битољској епархији од 1931. до 1936. године, а затим и у његовој првобитној Жичкој епархији где ће бити коначно враћен 1936. године, по жељи Архијерејског сабора и народа. Тек као епископ охридски и жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота, не занемарујући притом ни свој богословско-књижевни рад. Он је такође много допринео и уједињењу наших помесних црквених јединица на територији новостворене државе (од које често није имао ни разумевања ни нарочите подршке).
Посебно је на Владику Николаја деловао древни Охрид. На Николаја је већ била извршила добар утицај православна Русија. Сада је тај утицај наставио и употпунио Охрид и Света гора, коју је Владика сваког лета редовно посећивао. Света гора и дела Светих Отаца, која је у ово време Николај нарочито много читао и проучавао, извршили су на њега трајни утицај. На Битољској богословији је сарађивао са Јованом Шангајским и Јустином Поповићем. Други је често помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред Октобарске револуције.
Из овог периода потичу многа важна дела Владике Николаја. Овде треба макар споменути и она друга не мање значајна општенародна дела као што су његов рад са народом и посебно са богомољцима,
Николај је из Охрида и Жиче развио и многострану међуцрквену делатност. Тако је учествовао 1930. године на Предсаборној конференцији Православних Цркава у манастиру Ватопеду. Затим је радио на обнови општежитељног начина живота у манастиру Хиландару. Бивао је често на међународним сусретима младих хришћана у свету и на више екуменских сусрета и конференција у свету. Такође је настојао да одржава добре односе са Бугарина и Грцима, као и добре међуверске односе у предратној Југославији.
Николај је био умешан и у познату „ Конкордатску борбу“ када је изненада и мистериозно преминуо Патријарх српски Варнава. Остао је између осталога познат Николајев телеграм и Отворено писмо „Господину др Антону Корошецу, Министру унутрашњих послова“ (август 1937) у којем се жали на „пандурски курјачки напад 19. јула на мирну православну литију пред Саборном црквом у Београду“ и на гоњење и хапшење многих недужних православних свештеника и верника широм Југославије.
Упркос сличности политичких ставова Велимировића и Љотића, између њих је до краја 1930-их и почетка 1940-их постојала разлика. Велимировић је осуђивао немачки империјализам, док је Љотић остао поштовалац нацизма, који је сматрао вредним савезником у борби против комунизма и наводне јеврејске завере. Ипак, Велимировић никада није јавно осудио Љотићев пронемачки став.
Николај је, уз Патријарха Гаврила, имао свој удео и у обарању антинародног пакта владе Цветковић-Мачек, због чега је од народа био поздрављен, а од окупатора Немаца посебно омражен.
Немачка обавештајна служба је Николаја Велимировића регистровала као изразитог англофила, упркос томе што је Велимировић био близак вођи покрета Збор Димитрије Љотићем.
Априлски рат и капитулација Краљевине Југославије затекли су Велимировића у манастиру Жичи. Пошто је Велимировић у Врњачкој Бањи одржао јавну проповед против партизана, агенти Зихерхајтсдинста и Љотићев министар у Недићевој влади Михаило Олћан су посетили Велимировића са циљем да га приволе да сарађује са Немцима. Од ове намере се одустало јер су Немци сматрали да је Велимировић повезан са Драгољубом Михаиловићем. Харалд Турнер и Милан Недић су дошли до закључка да би Велимировића требало интернирати у околину Београда, али до тога није дошло. Ипак, јануара 1942. Велимировић је обавестио Гестапо да је спреман за сарадњу у борби против партизана. Захваљујући овој понуди и Љотићевој интервенцији, Велимировић је остао у манастиру Љубостињи све до 18. новембра 1942, када је пребачен и стављен под стражу у манастир Војловицу код Панчева због сумње за сарадњу са четницима. Маја 1943. тамо је пребачен из Раковице и патријарх Гаврило Дожић.[10] Сачуван је из тих дана, у једној свесци, Николајев „Молбени канон и Молитва“ Пресветој Богородици Војловачкој, као и касније написане, у Бечу јануара 1945. већ познате „Три молитве у сенци немачких бајонета“, забележене на корицама Јеванђеља у Српској цркви у Бечу.
Дана 14. септембра 1944. године Немци су владику Николаја и патријарха Гаврила спровели из Војловице у концентрациони логор Дахау. Тамо су они затворени у посебном делу за високе официре и свештенство (Ehrenbunker), третирани боље од осталих и имали статус посебних заточеника (Ehrenhäftling). У Дахауу су остали три месеца, до децембра 1944. године када их Немци ослобађају на интервенцију Хермана Нојбахера, као део погодбе са Љотићем и Недићем. Путуовали су заједно са Миланом Недићем и Херманом Нојбахером у Словенију, где се Љотић и Недић са другим српским националистима (Момчилом Ђујићем, Доброславом Јевђевићем) припремали да воде битку против партизана. За време боравка у Словенији, Велимировић је благосиљао љотићевце и четнике. На Љотићевој сахрани одржао је посмртни говор. Након Љотићеве погибије, Велимировић је напустио Словенију и отишао за Аустрију, где су га задржали Американци. По пуштању, отишао је у Енглеску, па потом у Америку, док се патријарх Гаврило Дожић вратио у Београд.
Николај је дошао у Америку током 1946. године, где је од тада чешће побољевао.
Ипак, и у Америци је Николај наставио свој црквени рад, па је путовао по Америци и Канади. Николај је и у Америци наставио своју списатељску и богословску делатност, како на српском тако и на енглеском језику. Из овога времена потичу његова дела „Касијана“, „Земља Недођија“, „Жетве Господње“, „Диван“ и његово последње, недовршено дело „Једини Човекољубац“. Из Америке је стизао да колико може помогне и нашим манастирима и појединцима у старом крају, шаљући скромне пакете и прилоге, нарочито у црквеним стварима и потребама.
Владика Николај је у Америци и повремено предавао: у привременој српској богословији у манастиру Св. Саве у Либертивилу, у њујоршкој Академији Св. Владимира и у руским богословијама Свете Тројице у Џорданвилу и Св. Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. У овој последњој га је и смрт затекла. Из манастира Св. Тихона пренет је затим у манастир Светог Саве у Либертивил и сахрањен крај олтара цркве, на јужној страни 27. марта 1956, уз присуство великог броја православних Срба и других верника широм Америке.
Много година после смрти његове мошти су пренете из Либертивила у Лелић 12. маја 1991. године. Оне су изложене у храму манастира Лелић, који је његова задужбина.
На пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2003. канонизован је за светитеља. Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24. маја 2003. Већ следеће године, епископ шабачко-ваљевски Лаврентије је своју задужбину, манастир Соко близу Љубовије и Крупња, посветио Св. Николају. Манастир Соко је освештан 8. маја 2004. године. У овом манастиру постоји и музеј посвећен Св. Николају, његова велика биста у дворишту манастира и још једна велика зграда која се зове „Дом Св. владике Николаја“ и у којој преко лета бораве учесници „Мобе“.
По њему се зове ОШ „Владика Николај Велимировић” Ваљево.
Николај Велимировић објавио је велики број књижевних дела духовне садржине. У периоду после Другог светског рата његова дела су била забрањена за штампање у Југославији. Тек касних осамдесетих година она почињу овде поново да се штампају, пре тога су углавном штампана у дијаспори заслугом епископа Лаврентија, а затим овамо преношена.
Његова дела су:
Успомене из Боке, 1904
Француско-словенска борба у Боки Которској 1806-1814 (?) (нем. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910.
Религија Његошева, 1911.
Изнад греха и смрти, 1914.
Место Србије у светској историји (енг. Serbias place in human history), 1915.
Србија у светлости и мраку (енг. Serbia in light and darkness), 1916.
Патерик Манастира светог Наума, 1925.
Охридски пролог, 1928.
Рат и Библија, 1932.
Емануил: тајне неба и земље: чудесни доживљаји из оба света, 1937.
Три молитве у сенци немачких бајонета, 1945.
Победиоци смрти: православна читања за сваки дан године, 1949.
Земља Недођија: једна модерна бајка, 1950.
Песме молитвене, 1952.
Касијана; наука о хришћанском појимању љубави, 1952.
Диван: наука о чудесима, 1953.
Жетве Господње: од почетка до нашег времена и до краја, 1953.
Постхумно објављена
Једини Човекољубац: живот Господа Исуса Христа, 1958.
Први божји закон и рајска пирамида, 1959.
О херојима нашег времена: беседа говорена једног необичног мутног и малодушног дана 1914., 1976.
Омилије на недељна и празнична јеванђеља епископа охридског Николаја, 1976.
Мисионарска писма, 1977.
Српски народ као Теодул, 1984.
Пустињак Охридски, 1986.
Рад на ослобађању отаџбине, 1986.
Косово и Видовдан, 1988.
Молитве на језеру, 1988.
Речи о свечовеку, 1988.
Вера светих: катихизис Источне православне цркве, 1988.
Небеска литургија, 1991.
Три авети европске цивилизације, 1991.
О Богу и о људима, 1993.
Национализам светог Саве, 1994.
Дивно чудо: приче и поуке, 1995.
Душа Србије, 1995.
Говори српском народу кроз тамнички прозор, 1995.
Индијска писма; Изнад Истока и Запада 1995.
Нове беседе под Гором, 1995.
Сан о словенској религији, 1996.
Књига о Исусу Христу, 1997.
Устанак робова, 1997.
Духовна лира: празничне песме, 1998.
Оче наш као основа друштвеног живота, 1998.
Символи и сигнали, 1998.
Царев завет, 1999.
Љубостињски стослов, 1999.
Живот светог Саве, 1999.
Цветник, 2001.
Наука о закону, 2003.
О Европи; Духовни препород Европе, 2003.
Агонија цркве
Некролози
Трагедија Србије
О Светом Сави
Религиозни дух Словена
Словенски револуционарни католицизам
Европска цивилизација угрожена због болести душе
Вера и нација
Нови идеал у васпитању
Божије заповести
Средњи систем
Србија је мала Америка
О Православљу
Мали мисионар
Рођење Христово
Васкрсење Христово
