Јоксим Новић - Оточанин (Залужница, 15. март 1806 — Нови Сад, 18. јануар 1868) био је српски правник, пустолов, борац за слободу и романтичарски писац. Остао је упамћен као специфична фигура српске књижевности 19. вијека чија су дијела, обојена народним духом и епском традицијом, у једном периоду по популарности парирала чак и највећим књижевним остварењима тог доба
Младост и образовање
Рођен је у Лици, у селу Залужница. Његов отац Илија био је граничарски официр Оточке регименте, због чега је Јоксим касније свом презимену додао надимак Оточанин. Био је изузетно образован за своје вријеме; школовао се широм Европе, похађајући наставу и студије у Сремским Карловцима, Јени, Гетингену, Хагу, Шарошпатаку и Бечу. Занимљиво је да је по мајчиној линији био ујак чувеног др Милана Јовановића Батута, једног од највећих српских здравствених просвјетитеља
Буран живот и револуционарни рад
Новићев живот био је испуњен авантурама и борбом:
Војна служба: Служио је у краљевској гарди кнеза Михаила Обреновића
Ратовање и заробљеништво: Учествовао је у борбама против османских снага у Босни, због чега је провео двије године у затвору у Сарајеву
Револуција 1848: Током Мађарске револуције 1848. године активно се укључио у политичка збивања. Био је члан делегације која је ишла у Беч и један од људи који су радили на нацрту устава за Српску Војводину
Књижевни рад
Под великим утицајем Вука Стефановића Караџића и пољског писца Адама Мицкјевича, Јоксим Новић је писао дијела инспирисана српском епском поезијом, историјом и митовима. Иако га је каснија књижевна критика (попут Јована Скерлића) сврставала у нижи, готово изванлитерарни облик српског романтизма због претјераног опонашања народне песме, у народу је био изузетно читан
Његово најзначајније дијело је еп Лазарица (објављено 1847. године), које је у вријеме изласка стекло огромну популарност међу обичним народом
Од 1849. године па све до смрти 1868. живио је и стварао у Новом Саду
