| Био је Војо ваљан и храбар човјек, и почесто је ишао у
којекакве освете, па и у пљачке. Но, неком приликом, једне тамне ноћи
буде ухваћен и приведен бегу који га је једва дочекао. Одмах је бег, да
Војо чује, наредио да се направе вјешала и одреди ко да га објеси рано
изјутра, а другоме нареди да донесе Воју добру вечеру. — Грехота је
гладан да мре, каже бег. Чула бегова махала, па се сјатило мало и велико да види катила. Пуна је соба, и пуши се, па су врата отворили широм. — Имаш ли какву жељу, Војо, да ти испуним. Ујутру идеш на онај свијет, па није лијепо да се жалиш томе вашем свецу на мене. — Могу ли да запјевам уз гусле, честити беже? Бег нареди да му донесу гусле. Војо затеже струне и развлачи вријеме, гледајући кроз отворена врата у помрчину, па почне пјевати: — Тамна ноћи, на јад ћеш ми доћи/, или мени или бегу моме, — па онијем гуслама колико игђе може бега по глави удари и склине кроз отворена врата у гушту помрчину, његову стару штићеницу. Године 1943. Воја су поново ухватили, али сада балисти, и то код његове рођене куће са још 5 његових рођака. Међу балистима се трефио и неки од негдашњих Војових побратима, који му предложи да бјежи. — Нећу, нећу! Ратно је вријеме, па би могла остати прича да сам нешто шуровао са вама, но куд ови остали, ту и ја — одлучно ће Војо, и би стријељан са осталима. |
