| Милош Милијин из Кути био је врло храбар и угледан човјек. Његов отац
Милија погинуо је на почетку II свјетског рата од Арбанаса, али се није
знало тачно од чије руке, иако се Милош за крвника живо интересовао и
распитивао. Једне тамне кишне ноћи неки залутали намјерник закуца на врата Милошеве куће. — Бујрум!, довикнуо је Милош намјернику, отварајући му широко врата. Намјерник у шиптарском одијелу и са пушком о рамену, окренутој земљи у знак мирољубивости, уђе у кућу, скиде је и у знак добронамјерности предаде је домаћину, коју Милош препознаде — била је пушка његовог покојног оца Милије, што му одмах наметну тешке сумње, али се уздржа да било шта каже. Он објеси пушку изнад своје главе, баш ту гђе ју је а покојни Милија вјешао, па сједе са гостом те запалише и на тенане упиташе један другог за здравље. Принио је Милош и вечеру домаћински и пријатељски. Намјерник је узео кашику, али у том моменту је бацио поглед на урамљену слику покојног Милије Нововића која је изнад Милоша поред објешене пушке висила на зиду, и видно узбуђен, шетајући погледом час на слику, час на Милоша и Милошев нагант за појасом од кога се није одвајао, намјернику је испала кашика из руке. — Једи пријатељу, зашто не једеш! рече Милош госту. — А чија је ово кућа? — Ово је кућа Милије Нововића. — одговори Милош. — Не могу да једем. Не могу, тако ми Бога, ја сам убио твог оца. — каже Арбанас. Милош уздрхта, али се суздржа. Кад је препознао пушку, помислио је да је у руке овог намјерника могла доћи и куповицом од другога, или на други начин, али, ето, то је крвник за којим он толико трага. Наста мучно ћутање. »Сами га ђаво посла да ми наметне бруку на огњиште. Сјутра би рекли: убио човјека на качамак«, размишљаше Милош, па послије подужег мука довикну госту: — Једи пријатељу! Ноћас ти нијеси крвник, но мусафир, не брини ништа! Из овог дома ћеш здраво и весело. — Беса? — Беса! Пресјеђеше цијелу ноћ, није се спавало ни госту ни домаћину, а домаћин се трудио колико је год могао да угоди госту. Сјутра ујутро, пошто су доручковали, Милош испрати намјерника до границе да му се ни од кога другог не догоди нешто што би могло шкодити његовом образу, а онда се од њега поздрави ријечима: — Сад ајде здраво! А посад ђе се сретемо, држ се! — Тако ми Бога, не жалим погинути од таквог јунака и човјека. — рече Арбанас и оде. Није прошло много времена, Милош је са братственицима пошао у мјесто крвниковог боравка, убио га, али са њим и још двојицу, да би осветили и неке раније крви. |
