| Планински пашњаци на комским превијима били су у прошлом вијеку чести
поводи сукоба, па и погибија између Куча и Васојевића. Кад би кучки
чобани били у већини, потукли би васојевичке чобане и благо им плијенили
као да је турско, Када би, опет, Васојевићи били бројнији, исто би то
чинили са Кучима. Негђе око 1873. године на планини Маргарити дође до једне такве свађе у којој са васојевичке стране учествује и Самаиле Фатић са братственицима. Том приликом погине један Куч. Онако крвави и озлојеђени, кучки чобани пођу право код свог војводе Марка Миљанова са великом жалбом и повиком: — Данас је, војводо, пала крв на Маргарити! А нама, видиш какви смо, и стоку су плијенили. Ово, богме није први пут, но, или нас води на Васојевиће, или идемо без тебе из овијех стопа! Сталне тужбе дотужиле су биле и војводи Марку Миљанову коме навали крв у образ, па хитно пошаље позив војводи Миљану Вукову да му са стотином љуђи изађе на двобој на Маргарити, где ће и он доћи са стотином својих Куча. Ко побједи — његова ће бити и планина. Овај позив на пролијевање братске крви Миљану није био нимало пријатан. Али, не одазвати се на двобој никако се није могло и морао га је прихватити болна срца. Када су Васојевићи на челу са њим изашли на договорено мјесто, овај им да знак да запосједну крај пропланка супротно од Куча који су се већ били улогорили, а сам се упути према Марку Миљанову, који широким пропланком тако брзо шеташе, само што не трчаше, сијевајући ватреним очима. По обичају, требало је прво њих двојица у двобоју да подијеле мегдан, а онда племеници. — Чекај ме, Васојевићу! — подвикну разјарени Марко Миљанов Миљану Вукову, држећи балчак сабље. Војвода Миљан Вуков се и даље умјереним и мирним кораком примицао војводи са Медуна, без иједне ријечи, не дајући знаке ратоборности. — Чекај ме, Васојевићу! — поново подвикну војвода Марко, вадећи сабљу из корица. Миљан Вуков је и даље без нервозе и било каквог знака узбуђења прилазио Марку, држећи у руци само цигару коју је пушио. — Чекај ме, Васојевићу! — понови војвода Марко, киптећи од срџбе и витлајући сабљом изнад главе. — Сијеци, Марко! — мирно изговори војвода Миљан и сагну врат пред уздигнутом сабљом разбјеснелог Марка Миљанова. — Ух, куго васојевичка, да те Бог убије! — опет ме побиједи, узвикну Марко Миљанов бацајући своју сабљу далеко низ боровњаке, веома задовољан што се двобој завршио без крви. Пошто се ситуација мало охлађила, сјели су да запале. Миљан Вуков је ставио отворену кутију дувана пред кучким војводом, који још неће да запали. — Ђе ћемо међу, Васојевићу? — пита Марко већ поприлично смирен. — Ту ђе је кутија, — мирољубиво каже војвода Миљан, набрајајући мјеста куда гранична линија има ићи, што је Марко прихватио. Затим су устали и изљубили се, уз обострану обавезу да до нереда неће долазити. Војвода Миљан Вуков је наредио барјактару Самаилу Фатићу да са својим братственицима испече два јунца и донесе двадесет великих хљебова »црепуљаша« да нахране и Куче и Васојевиће, јер је он са својим братственицима и био непосредни виновник овог замало крвавог, али срећно завршеног скупа. |
