Од ране младости
Пуниша Рачић је био међу борцима за праведније односе у црногорском друштву. Чим је образована прва Народна скупштина Црне Горе, 1905. године, настало је диференцирање посланика на напредне и конзервативне. Први су припадали Клубашком покрету (Народној странци), који је убрзо проширио свој утицај на народне масе, у првом реду на омладину, „гдје се нашао и млади ватрени патриота Пуниша Рачић”. Књазу Николи, његовом двору и Влади приписивано је пљачкање огромних сума народног новца, цветање зеленашке трговине, пљачкање концесије, масовно исељавање Црногораца због крајње материјалне беде и др. Тражило се укидање „лажне владавине”, смењивање књаза, довођење на његово место престолонаследника Мирка. Из тога је проистекла мисао о „бомбашкој афери названој по бомбама којима су бунтовници намеравали да се обрачунају са књазом и Владом. Власти су све приписивале Васојевићима, Кучима и Братоножићима, па отуда и строга наредба књаза: „Граница исељавања Морача”. На суђењу одржаном 1909. године, међу десетинама оптужених, био је и Пуниша Рачић, који је осуђен на смрт али се спасао бекством у Србију. Крајем 1903. и почетком 1904. године Рачић се у Београду појављује међу угледним политичарима, упознаје са Николом Пашићем који га је веома заволео и од тада па до краја свог живота третирао га „као свог најближег”. Иако је био напунио само 18 година и ишао у VII разред гимназије све се више бавио националним радом и ослободилачком борбом. Убрзо је од Николе Пашића почео добијати деликатне задатке. „Стасит, наочит човјек, лик Горштака овог краја... јунак дo безумља, он је разносио славу нашег оружја по гудурама и кланцима Старе Србије и Македоније”, писали су С. Симовић и Љ. Бенић. Храбро се борио као четник и био више пута рањаван. И док су у Црној Гори Рачићу судили „и осуђивали га на смрт, он је судио турским и бугарским злотворима над српским народом, не марећи за књаза и књажева судилишта”. Од 1. октобра 1916. године бори се у Добровољачком одреду Војводе Вука. Пред сам почетак Првог балканског рата, 1912. године, учествовао је у детаљном извиђању терена по Старој Србији и Македонији. Тада је обновио раније везе с албанским прваком Исом Бољетинцем с циљем да га приволи за сарадњу са српском војском у евентуалном рату против Турске. Једно време Рачић се борио у четничкој јединици Воје Танкосића, који му је понудио да ступи у тајну организацију „Уједињење или смрт”, у народу познатију као „Црна рука”. Понуду је одбио. Стога није имао удела ни у завери, ни у њеном откривању. Као припадник Добровољачког одреда Војводе Вука суделовао је у офанзиви српске војске и преотимању Кајмакчалана од Бугара средином новембра 1916. године, када је рањен у обе ноге. Тада је, током најжешћих борби, регент Александар обилазио фронт, бодрио борце и у једном тренутку тешко рањен. Рана је обилно крварила и регент је изубио свест; у близини није било ни лекара, ни болничара, па су капетан Трифун Вуковић-Бабовић и његов сестрић Пуниша Рачић понели рањеника до пољске болнице, под кишом куршума, иако су обојица били рањени. Кад је регент дошао свести тражио је да му опишу догађај и доведу младог официра Пунишу Рачића, који га је, заједно са ујаком, изнео рањеног из рова. Од тада су регент и Рачић постали добри пријатељи, који су се последњи пут срели 1925. године код манастира Ђурђеви ступови. По заузећу Кајмакчалана на Солунском фронту је завладало готово двогодишње затишје, па је Рачић послат на лечење, најпре у Солун а потом у Бизерту. Кад се залечио и опоравио послат је у Француску; у Ници је матурирао а у Паризу отпочео студије права. Чим су обновљене борбе на Солунском фронту прекинуо је студије и отишао на фронт.
За време студија
Пуниша Рачић је од Пашића добијао важне мисионарске и организационе задатке: обилазак логора српских резервиста у Алжиру и Тунису ради упознавања квалитета смештаја, исхране, војне обуке, психичког стања бораца пред повратак на Солунски фронт. У другој половини 1917. године Влада му је наложила да прекине студије и отпутује у Одесу ради организовања Добровољачке дивизије, с којом је касније отпутовао из Одесе на Солунски фронт. Одмах после ослобођења отаџбине Рачић је отпутовао у Јужну Србију, где су бугарске комите од краја 1918. године вршиле тешке злочине над нашим народом. Добро познавање терена, па и неких сељака, помогло му је да на неким местима уништи бугарске зулумћаре. Већ почетком 1919. године наша Врховна команда шаље га, као делегата, на преговоре с албанским племенима Гаши и Краснићи о стационирању наше војске у пограничном појасу уз границу с Албанијом. Рачић је чак именован за шефа наше делегације од седам чланова. Тамо је четовао пре балканских ратова, познавао терен и угледне људе, научио албански језик, упознао албанске обичаје и штитио нејач. Тада је већ имао нека искуства у дипломатским преговорима а међу Шиптарима је важио као „тврд беслија"; тако су преговори успешно завршени. Исте године вођени су неуспели преговори са плавско-гусињским главарима. У пролеће 1919. године Плављани су прилично страдали у сукобима са српском војском, изазваним углавном иностраном пропагандом. Командант ондашње II армије, војвода Степа Степановић, лично је захтевао да Рачић отпутује у Плав и утврди право стање јер је знао да га Плављани дубоко поштују и воле. Албанци хришћанске вере, насељени уз границу од Плава до Скадра, желели су да се припоје новоствореној држави СХС. Хришћанско племе Мирдити покушало је да то постигне устанком и затражило помоћ од наше државе, којој је иначе одговарало исправљање државне границе, јер је она пресецала долину Врмоше и старе путеве од мора ка унутрашњости. Влада СХС је послала Пунишу Рачића да помогне у дизању устанка јер је као Васојевић најбоље могао да објасни сродство свога племена са Краснићима и ових са Гашима. Устанак је избио у априлу 1921. године по вођством мирдитског кнеза Марка Ђанија. Убрзо је угушен а устаничке вође су побегле у Београд и црногорске градове. Године 1920. образована је међународна комисија за разграничење с Албанијом, у коју су ушли представници Француске, Италије, Јапана и наше земље (пуковник М. Јовановић и П. Рачић). И она је имала велике муке да повуче границу преко Врмоше, која је коначно прикључена Албанији иако је одувек гравитирала Плаву и Гусињу, иако је била у немањићкој Србији као део плавске жупе и посед манастира Дечани. Рачић се дуго и узалудно противио оваквом разграничењу у простору Врмоше. Својим везама са Исом Бољетинцем и другим албанским главарима спречавао је арнаутске одреде да нападају Србију и нарочито српску војску током њеног повлачења преко Албаније. По налогу председника Владе Николе Пашића упућен је Рачић 1921. године на Косово и Метохију како би установио политичко расположење становништва. Тамо је боравио током априла и маја. По повратку у Београд поднео је Пашићу извештај на двадесетак страна, пун правичних оцена и умесних критика понашања локалних власти. „У извештају се не представља као политички емисар, него чак покушава да се постави изнад страначких зађевица”, писао је својевремено Б о г у м и л Храбак. Нешто касније, 1924. године, Рачића шаљу у дипломатске мисије на италијански двор, у председништво Француске и др. Од VIII разреда гимназије Рачић је био у четничком покрету и остао му трајно привржен. После Првог светског рата, 1922. године, изабран је за председника удружења „Српских Четника за Краља и Отаџбину ’, које је једно време имало преко 24.000 чланова. Задаци удружења били су: културно просветно уздизање чланства, неговање патриотско-ослободилачких традиција, помоћ ратним инвалидима и сирочади, остваривање законских права добровољаца и инвалида, помоћ при аграрној реформи и „колонизацији” у новоослобођеним крајевима, ословљавање удружења итд. После трагичног атентата из 1928. године опозициона хрватска а делом и српска штампа жестоко су нападале ово удружење, па и главне тековине Првог светског рата. 3вонимир Кулунџић, међутим, о тим нападима не пише: „ниједном ријечју није споменуо провоцирање Пернара и других хрватских представника у Парламенту, чак ни циничне речи „колико кошта та ваша српска крв, и Кајмакчалан, да вам то платимо”. Они се нису стидели што су војевали против Србије и српске војске, што су пљачкали и злостављали српску сиротињу.
Интелектуални paд
Током школовања, путовања, дружења с истакнутим савременицима, дипломатских и посредничких мисија Пуниша Рачић се развио у правог интелектуалца, писца па и оратора. Говорио је и писао јасно и језгровито, због чега су га многи ценили а неки му и завидели. До 1928. године објавио је многобројне чланке, који су касније некако ишчезли. У чланку „Будимо одлучни, 1920. године, залагао се за чврст став против италијанских настојања да се изврши ревизија државне границе на Јадрану. У интервјуу „Срби на окуп” противио се злоупотреби парламентаризма на штету Срба. своје погледе на односе између наших земаља изложио је 1924. године у чланку „Црна Гора послије уједињења”. У напису „Истинска реч о српској православној цркви” изнео је своје поглед о нашој цркви и њеном односу према држави.
Пословна активност
Рачићу је годинама стављано на душу много што-шта, често без икаквих доказа или на основу извртања чињеница. Његови противници нису се либили ни да нападну Пашића и Стојадиновића као људе који су умногоме штитили. Тврдило се да је Рачић велепоседник и индустријалац. Истина, он је имао пословних способности, па је успео да у прилично кратком времену стекне велики иметак. Писци ове књиге, Д. Кићовић и Р. Губеринић, примећују да су неке од ових оптужби биле умесне, али указују и на то да су његовом богаћењу ишле наруку тадања политичко-историјске прилике: припајање нових крајева, убрзано изграђивање нове државе, прописи који су пребрзо доношени, немилосрдан капиталистички поредак и др. Рекло би се да је пословним људима нарочито ишао наруку низ државних прописа о аграрној реформи и колонизацији у новоприпојеним крајевима. Закон о издавању у четворогодишњи закуп великих земљишних поседа који је почео да се примењује 1. октобра 1920. године искористио је и Пуниша Рачић, па је у општини Дечане закупио 1.617 хектара шуме I и II класе. Адвокат Илија Јелић је тврдио да „Рачић... није дошао до шума на основу пљачке и отимачине... већ на основу извршене пресуде независног и правничког суда у Пећи”. Иначе се нерадо ишло у новоослобођене крајеве, нарочито у Метохију, где се 1912. године населило само 70 црногорских породица, чије су мушкарце Шиптари поубијали 1915. године а осталу чељад про- терали преко Чакора. Током дугогодишњих путовања по Старој Србији и Македонији Рачић је упознао многе бегове, од којих су неки касније постали ратни злочинци. Неки од њих су се прибојавали да ће беговски систем ускоро бити укинут, поготову после доношења закона о аграрној реформи, па су убрзано продавали своју имовину. Њу су јевтино куповали многи појединци, па и Пуниша Рачић. На та имања он је доводио своје рођаке, комшије и бројну сиротињу из Црне Горе коју је тиме спасавао од глади. За Пунишу Рачића се тврдило и да је индустријалац а сву своју индустрију чинили су гатери за прераду дрвета у грађу намењену тржишту. Тврдило се да он поседује и каменолом за млинско камење у Бољетину код Косовске Митровице. У ствари, закупци тог каменолома били су П. Рачић и синови Исе Бољетинца, с којима је он био у пријатељским односима до краја свог живота. Ценећи оно што је Бољетинац урадио за Србију, Рачић се обавезао на старање о његовим синовима до краја свог живота. Приписивало му се и то да је од државе Србије добио један спахилук крај Скопља и да је за сено које је са њега добијао згртао велике паре.
Атентат и његове непосредне последице
О пуцњима у Народној скупштини, атентатору и жртвама његових пуцњева писало се деценијама у дневним и периодичним листовима, па и у историографским публикацијама. Нико при чистој савести не може да оправда тај догађај јер је био страшан, компромитујући за наш Парламент и разоран у ионако узбурканом политичом животу наше земље. Никоме он није био потребан, па ни великом борцу и ватреном патриоти Пуниши Рачићу. Уместо оправдања овог страшног догађаја, јединственог у историји нашег парламентарног живота, споменућемо само неке догађаје који су се месецима одвијали у Скупштини а нарочито трагичног 20. јуна 1928. године. Од седнице до седнице Скупштине владала је непарламентарна клима, при чему су посланици једни другима упадали у реч, добацивали и вулгарно се вређали. Од хрватских посланика у томе су предњачили Стјепан Радић и Иван Пернар, с којима су често долазили у сукоб Пуниша Рачић и Тома Поповић. На заседању одржаном 19. јуна 1928. године посланици опозиције стварали су неподношљиву буку која је трајала 40 минута, када су поломили десетак посланичких клупа. „Јесте ли ви председник парламента или чувар стоке”, упитао је Стјепан Радић тог председника. „Ја сам чувар реда и достојанства Народне скупштине”, одговорио је председник др Нинко Перић. „Ако ваш вођа, ако Стјепан Радић, који брука хрватски народ и даље продужи са вређањем, ја вам јамчим да ће његова глава овде пасти”, повикао је Тома Поповић. На једној од ранијих седница Иван Пернар је непојмљиво цинично добацио из посланичке клупе: „Колико кошта та ваша српска крв, и Кајмакчалан, да вам то платимо” („Пуниша Рачић, живот за једну идеју”, стр. 120). Трагичног дана опет је несмотрено добацио Рачићу крупну лаж; „Опљачкали сте бегове!” Зна се шта је потом било. Рачића је захватило безумље, извадио је пиштољ и љутито наредио Пернару: „Устани и извни се!” Пернар се није извинио већ је ћутао. Рачић је тада почео да пуца, при чему је убио Ђуру Басаричека и Павла Радића а тешко ранио Стјепана Радића, Ивана Гранђу и Ивана Пернара. Трагичан догађај у Скупштини распалио је политичке страсти до усијања, узнемирио народ и изазвао негодовање у иностранству. Опозиција није прихватила образложење да је Рачић био у афекту проузрокованом отровним стрелама које је, не по први пут, на њега одапињао Иван Пернар; кривицу је приписивала Влади а индиректно и самом краљу, иако је знала да је он био шокиран, да је сместа посетио у болници Стјепана Радића и касније се побринуо за децу покојног Павла Радића. Већ почетком јула Влада је морала да поднесе оставку. Ни тај чин није задовољио опозицију, па је она и даље жестоко нападала, продужујући и продубљујући политичко-друштвену кризу. Краљ је интензивно тражио некакав, у основи компромисни излаз, нашта му је опозиција одговорила још жешћим притисцима и нападима. Њему се чинило да се тешко стање у држави може прекратити само завођењем апсолутистичког режима. Најпре је укинуо Видовдански устав из 1921, потом је распустио Народну скупштину изабрану новембра 1927. године и, најзад, 13. јануара образовао режимску владу на челу с генералом Петром Живковићем. После једанаест и по месеци од пуцња у Народној скупштини изречена је, 7. јуна 1929. године пресуда Пуниши Рачићу, кога је иначе бранило 35 адвоката, међу којима и Хрват Јосип Љубић из Книна. Оптужени Драгутин Јовановић - Луне и Тома Поповић проглашени су за невине и пуштени кућама а Рачић осуђен „на троструку вјечиту робију... која је након четири мјесеца, сагласно закону, сведена на 20 године робије”.
Тамновање
Из истражног затвора Рачић је упућен у Забелу код Пожаревца, где је робијао све до окупације 1941. године. Опозциона штампа је писала о томе како је Рачић тобоже смештен у специјализованој вили у којој се, наводно, играло, оргијало, пило, свирало и певало. Његова породица се преселила у Пожаревац после његовог десетогодишњег робијања, када је већ био „слободњак и имао право да понекад обиђе супругу и троје деце. Породица је тамо „живјела крајње скромно, колико је ...дозвољавала минимална, нередовно исплаћивана државна помоћ”. У ствари, Рачића нико није запиткивао како је живео тих година, па је он, пред инспектором Београдског суда, дао подужу изјаву: „Код мојих пак пријатеља говори се да уживам неке противзаконите бенефиције. Међутим, стално поступање са мном било је више него политичко прогањање где је често пута, прелазило законске границе, које штите најобичнијег злочинца- осуђеника...” Лежао је у самици 18 месеци и 6 дана и за то време с њим се није смео састати ни један притвореник. Приликом туширања у затворском купатилу на њега је наизменично пуштана врела и хладна вода. Пред сам атентат почео је да оправља зубе, које му је стоматолог био избушио, нарочито кутњаке, па је имао јаке болове, запаљење, гнојење и непријатан задах из уста. Читавих 18 месеци није му дозвољено да настави лечење зуба а ни да пише породици. У самици је понекад било хладно до -30°Ц а потом топло до 50°Ц. О њему као робијашу, о његовим људским особинама, личној уредности и свакодневном понашању у затвору пружио је професору Кићовићу бројна обавештења Божидар Павловић, некадашњи командир у Казненом заводу Забела.
Убиство без суђења
Све што смо изложили у овом приказу преузели смо из врло садржајне и храбро написане књиге „Пуниша Радић, живот за једну идеју”. Овоме морамо додати само неколико реченица о трагичном крају Пунише Рачића. Кићовић и Губеринић тврде да је Пуниша Рачић током Другог светског рата живео с породицом у Београду, да је избегавао сваки додир с окупатором и његовим сарадницима. Партизански борци ухапсили су га у његовом београдском стану 16. откобра 1944. године и од тада му се губи сваки траг, а такође и његовом старијем сину Слободану. Не зна се ни када су убијени, ни где су убијени као што се не зна ни о нестанку девет угледних Пунишиних братственика из братства Јелић, уже Радојевић, иначе огранака братства Рачић. Не зна се ни да ли је писано о овим суровим смакнућима која су за срце ујела једно братство поноситих Васојевића. Али знамо нешто друго: ни једна познатија личност у нашој новијој историји није тако дуго оцрњивана, сатанизована и најзад, убијена без суђења. Да ли је Пуниша Рачић био такав злотвор да се на њему искаљује толики бес моћних победника и „ослободилаца"? Додуше, он је осуђиван на смрт два пута: у Црној Гори 1909. због учешћа у Бомбашкој афери; и 1910. на смрт због учешћа у четничким акцијама против турског зулума. У Краљевини Југославији осуђен је 1929. на троструку вечиту робију, која је, сагласно закону, сведена на 20 година. Сваку од ових пресуда зарадио је јуначком борбом за ослобођење наше браће или за правичније односе у Црној Гори и Краљевини СХС. Пуниша Радић је четовао по Старој Србији и Македонији од своје осамнаесте године. Током преласка преко Албаније, с нашом војском, обезбеђивао је комору која је преносила државно злато до Крфа. На Солунском фронту јуначки се борио у четничким јединицама војводе Вука и Воје Танкосића, када је рањен у обе ноге. Иако рањен, он је тада, заједно са својим ујаком, изнео из рова тешко рањеног регента Александра и спасао га смрти. Током Првог светског рата и одмах иза њега добијао је од Владе деликатне задатке: предводио је мисију која је обилазила логоре српских резервних трупа у Тунису и Алжиру; суделовао је у организовању Добровољачке дивизије у Одеси; био је члан Комисије за разграничење с Албанијом 1920; по налогу Н. Пашића био је у мисији на Косову и Метохији 1921, и о својим запажањима поднео председнику Владе објективан извештај; по налогу команданта II армије, војводе Степе Степановића, преговарао је 1919. са плавско-гусињским главарима и заштитио Плављане, који су га стога веома заволели; по налогу председника Владе помагао је хришћанским Мирдитима у дизању устанка 1919. када су захтевали да се њихови крајеви припоје Краљевини СХС. Колико нам је познато, ни један наш политички и јавни радник пре Другог светског рата није толико сарађаивао са Шиптарима и то на обострано задовољство. Кад се мало одморио од свих тих патриотских прегнућа посветио се четничком покрету: 1922. изабран је за председника покрета Српских четничка, које је тада имала око 240.000 чланова! Питамо се сада: зашто су оволике патриотске заслуге прећуткиване деценијама а истицано само трагично убиство у Парламенту 1928. године? Зашто интелектуална јавност није бар мало извагала животни биланс овог Васојевића, па на једну страну одвојила оно што је срцем и мозгом давао својој отаџбини а на другу ставила тренутак безумља које је прекрило његов мозак у Парламенту? Зашто је народу остало готово непознато све оно што се претходно, месецима дешавало у том високом дому наше политике, оно што је често личило на сукобе по спортским стадионима или по градским улицама? Зар смо морали да чекамо седам деценија да би сазнали за животни пут и трагичну судбину великог борца за слободу? Аутори књиге „Пуниша Рачић, живот за једну идеју”, осмели су се, ето, да после седам деценија објаве књигу испуњену обиљем нових података, наводима архивских докумената, оценама прилика у нашој земљи крајем двадесетих година XX века, критичким анализама радова у којима је деценијама истина „припадала једној страни”. Иако аутори Д. Кићовић и Р. Губеринић иступају с низом нових чињеница и објашњења, они се не представљају као врховни арбитри историјске истине, већ „суд о атентату, жртвама, узроцима и посљедицама атентата” остављају читаоцима. Оба аутора рођена су у Васојевићима - Губеринић у Будимљи код Берана а Кићовић управо у Слатаини код Андријевице, у којој је 1885. године рођен и Пуниша Рачић. Стога они добро познају менталитет неустрашивих и поноситих Васојевића, те су позвани да реално пишу о судбини овог трагичног јунака, „да лакше и дубље сагледају личност Пунише Рачића и да реалније суде о њој”. Знамо разлоге због којих се оваква књига није могла објавити раније. Једном се, ето, „морало приступити отварању гробног саркофага Пунише Рачића и његовом представљању јавности, са свим инвентаром” нађеним у њему. Јер, „... свакој ствари је потребна, односно, неопходна истина...” Друга половина Рачићевог живота била је испуњена чемером и окончана убиством без суђења. Нападали су га знани и незнани појединци а највише они који су мало знали о њему. Неки од оних који су га познавали и с њим сарађивали веома су га ценили и чак волели (Никола Пашић, краљ Александар, Милан Стојадиновић, Есад паша). Други су настојали да буду правични према њему и његовом чину (др Иван Рибар, Момчило Цемовић и 35 адвоката-бранилаца). Хиљаде оних који су се заједно с њим годинама борили по балканским гудурама за слободу нашег народа, нико није питао за њега - а они су најбоље знали какав је био и као човек и као борац.
Пише: Проф. дp Милорад Васовић Времекази
