Умјесто увода
Комитски покрет у Црној Гори почиње од средине 1916. године и има све елементе национал-ослободилачког покрета. Његова орјентација је борба против швапског окупатора с јасним национал-ослободилачким програмом уједињења са Србијом. Њихов рад је на овом плану веома значајан и комити су као важна оружана снага у ондашњој Црној Гори спадали у најборбенији одред ујединитеља, одлучан на бескомпромисну борбу са противницима овог историјског циља. Комитски покрет у Црној Гори није усмјераван из једног центра нити је имао војно-политичку повезаност. Он је носио сва обиљежја спонтаног и стихијског отпора окупаторској политици притиска. Комитски покрет је имао подршку у народу, али и видног отпора код бивших државних чиновника, свештенства и неких утицајних људи блиских двору краља Николе и владајућој династији. Комитски покрет је без обзира на све своје организационе мане и недостатке прерастао у покрет који је имао велико, двоструко (војничко и политичко), историјско значење. Он је у Црној Гори независан у односу на исти покрет у Србији. Одметањем у шуму ђенерала и министра војног Радомира Л. Вешовића, и ако он није био присталица уједињења, комитски покрет добио је подстицај и нагло се ширио. Комитски покрет није изгубио на оштрини ни послије његове предаје, заједно са министром Раичевићем, аустроугарским влатима. Примјер храброг војника, бриљантног официра и патриоте је поручник и комитски четовођа Бошко Ђуричанин који се против аустроугарске војске борио до коначног ослобођења од аустроугарских власти. Родбински и завичајно везани поручници Миљоња - Бајо Крџић[1] и Бошко Ђуричанин су на подручје Виситора и Зелетина, у залеђу Мурине, формирали комитску групу која је дјеловала од Андријевице до Гусиња и Пећи између чакора и Зелетина, Сјекирице и Виситора. Под њиховом се заштитом (осам мјесеци) налазио и ђенерал и министар војни Радомир Л. Вешовић у вријеме када је, против њега - како од окупатора, тако од угледних Васојевића и свештенства - вођена невиђена хајка и потјере са различитих страна. Бошко Ђуричанин је рођен 1888. године у породици Јакова и Стане Ђуричанина - рођене Крџић, ћерке Милоње Крџића, гласовитог црногорског барјактара, који је погинуо на Новшићу у вријеме боја, за присаједињење Плава и Гусиња Црној Гори сходно одлукама великих сила на Берлинском конгресу. Основну школу завршио је на Крушеву свакодневно путујући из Машнице скупа са својим братом од ујака Милоњом (Бајом) из Кривача на Крушево. Подофицирску школу је завршио на Цетињу, а официрску школу у Београду. У чину потпоручника, унапријеђен пред Балканске ратове, командовао је четом заграничних Срба која је дјеловала у склопу Полимског батаљона у Горњо васојевићке бригаде црногорске војске (којом је командовао ђенерал Радомир Л). Ђуричанин је, такође, са старосрбијанским одредом учествовао у борбама за ослобођење Пећи, Дечана и Ђаковице, као и опсади Скадра гдје је у борбама показао личну храброст и официрску умјешност у командовању. Био је омиљен због присног и људског односа - како код бораца којима је командовао, тако и код официрског кадра. Кућа Јакова Ђуричанина била је, иначе, на гласу по јуначким синовима: осим Бошка и остала два старија брата, Алекса и Томо су били у борбама (оба Балканска рата) скупа са њим - одважни и храбри. Бошко је послије првог Балканског рата, због изузетне храбрости и упорности унапријеђен у чин поручника. У том чину је дочекао први свјетски рат, узимајући учешће у борбама које је водио Источни одред Црногорске војске под командом дивизијара Јанка Вукотића. Са својом јединицом штитио је тада одступање србијанске војске кроз албанске гудуре. Послије одласка краља Николе у Скадар (19. јануара 1916. године) и уласка аустроугарских трупа у Подгорицу, Влада Црне Горе је прихватила Аустроугарске услове за мир и предају оружја, 21. јануара 1916. године народу и војсци је саопштено да је рат завршен, војска се распушта, а генерал Јанко Вукотић се разрешава дужности начелника Штаба врховне команде црногорске војске. Један дио Полимског батаљона покушао је да пође са српском војском пут Скадра. Са њима је био и Ђуричанин. Пошто су тамо прије њих стигли аустроугарски војници Полимљани су се вратили назад. Код куће су наишли на аустријанце који су већ били стигли у Васојевиће. Мада нико није организовао одступницу Црногорске војске многи ратници (међу њима поручници Ђуричанин и Крџић) се нијесу мирили са предајом оружја. Стога је Бошко морао да се склони из свога села - Ђуричке ријеке код Плава, код одиве Ђуричанин, гдје се задржао неколико недјеља, одлазећи повремено тајно за Ђуричку ријеку, да сазна шта му је било са ужом и широм породицом. Дио његове породице склонио се код пријатеља Растка Милунова Зоговића из Машнице, а дио у његову тазбину код Николетића. Капетан Симо Николетић је одбио да преда оружје и склонио се у шуму. Бошко је са својим одивићем Милошем Током (сином Тодора Оташевића) и његовим братом Алексом, отишао у Хоте и казнио Шиптаре ђомбалиће и Вучетовиће зато што су попљачкали више кућа (у Ђуричкој ријеци, Метеху, Војном селу и Плаву) сарађујући са окупатором и проказивали оне ратнике који нијесу предали оружје и оне који су им били јатаци - дотурали храну и муницију. У једној таквој акцији учествовали су Бошко и Цветко Нововић из Горње Ржанице. Поисламљени Клименти из Горње Ржанице ђеловићи су их проказали швапској жандармерији те су морали да се крију у непроходним шумама око изворишне челенке Кривачког потока. Убрзо је у Криваче стигао из Ругове и Бајо Крџић, и њих двојица су почели припреме за формирање комитске групе и давању више народна отпора окупатору које започео организовати ђенерал Отавић. Поручници Ђуричанин и Крџић, са капетаном Симом Николетићем, нијесу хтјели да предају оружје и пруже могућност окупатору да их интернира.
Рад на организовању комитског покрета и отпора
Посредством Милоша Оташевића, Бошко Ђурићанин и Милоња Крџић нашли су се на ливадама Крџића - у колиби Бајовог стрица Јова на Амачу са Симом Николетићем и направили план како да дјелују против шваба. Сазнали су ко све није предао оружје и ступили са њима у контакт и предложили им начин организовања комитске чете, прикупљања хране и припреме општенародног отпора и устанка у зависности од догађаја који ће се одвијати у наредном периоду. Преко родбинских веза у Васојевићима сазнали су да пензионисани предсједник суда Зако Вуковић није предао оружје и да је у шуми са групом истомишљеника. Генерал Вешовић се налазио на Буковој пољани и намјерава да организује општенародни отпор, али нијесу знали са киме контактира, колико има присталица и слично, а било је ризично путовати до Букове пољане јер нијесу били сигурни да ће наћи ђенерала. Одлучили су сами да формирају чету и да се склоне у густе шуме Татарије и Зелетина и повремено прелазе преко Сјекирнце до Шекулара и Ругове док добију детаљна обавјештења о дјеловању ђенерала Вешовића и Зака Вуковића. Аустроугарске власти су ријешиле да свим средствима онемогући официре и ратоборног Вешовића о организовању општенародног устанка и бунта. У јуну мјесецу 1916. шаље обласна команда из Колашина поручника Адолфа Пехера (Adolpf Pecher) да спроведе ђенерала Вешовића до Колашина и даље у интернацију. Генерал је убио Пехера.* Швабе су зато стријељале ђенераловог брата Влајка, а официре Сава Стожинића и Мијата Реџића усмртиле вјешањем у Колашину. Генерал Вешовић се тада одметнуо у шуму и тиме, тек формиран, комитски покрет добија подстицај и нагло се шири. Поручник Милоња Крџић и Бошко Ђуричанин прије Вешовићевог одметања у шуму, формирали су своју комитску групу којом су заједно командовали, координирали рад и задавали смишљење ударце непријатељу. Симо Николетић, Милоња Крџић и Бошко Ђуричанин родбински повезани, (у почетку) су се изванредно слагали. Ову комитску групу су сачињавали: Симо Николетић, Милоња, Јевто, Милан и Љубо Крџић, Бошко, Томо, Вукман, Алекса, Радомир и Вучко Ђуричанин, Лука Караџић, Радомир, Радисав, Никодин и Бацо Кочановић, Лука и Петар Милачић, Божо ћулафић медицинско-санитетски поднаредник, Милун Дашић, Мита Савић, Драгиша Лабан, Стефан и Ника Јокић - поднаредници Петар Јеленић, коначно, Милош Оташевић (касније је прешао на терен Велике где је самостално дјеловао, у мањим акцијама са Радованом и Алексом Оташевић и Пулем Рмушем - повремено са Цветком Нововићем). Ова комитска група, захваљујући поручницима Ђуричанину и Крџићу, имала је добру сарадњу - како са народом, тако и са предсједником полимске општине Милојем Симовим Ћулафићем и кметовима Богданом Зоговићем (чија ћерка је била удата за Милијом Крџића - братом Баја Крцића) и Миљаном Р. Шошкићем из Улотине, те са Данилом Петровићем, Заријом Оташевићем и другим. Сва полимска села су помагала комите, мада је било и "шарених" који су - на Мурини и дјелимично Грачаници - сарађивали са швапском жандармеријом и војним властима. Такве су комити немилосрдно кажњавали. Ова комитска група је била изузетно сложна и сигурна. Код ње се ђенерал Вешовић склонио, заједно са Милосавом Раичевићем, и боравио око осам мјесеци - потпуно сигуран што се тиче личне безбиједности. Први сукоб ове комитске групе са аустроугарским властима збио се на територији између Гусиња и Кути, а други у непосредној близини Мурине гдје је рањен један комита и два швапска војника. Комити су се морали повући због надмоћности аустроугарских војника, а Вукмана Лабана са још једним Мурињанином, који су довели швабе до комитског склоништа, комити су убили. Комитска група окупљена око поручника Ђуричанина и Крџића имала је велику улогу у чувању народа од пљачкашких шиптарских банди из плаво-гусињског краја и Ругове, али је због ње народ трпио репресалије од аустроугарских власти у логоре је отјерано преко триста Полимљана и око осамдесет Величана и Ржаничана где су многи од њих тамо умрли. Иначе, ова комитска група је била врло активна. У више сукоба са непријатељима на аустроугарској страни (увијек) је било доста погинулих и рањених, што су власти прикривале да не би ојачао борбени дух народа и да се швапски војници и жандармерија не би плашили и избјегавали да иду у потјере за комитима и њиховим јатацима. Народ памти и приповједа о таквим сукобима комита и аустроугарских војника (у другој половини 1916. године) најпре, планинским висовима између Мурине и Андријевице у коме су четири комита, само рањена, док су два аустроугарска војника погинула и један теже рањен. Затим, код Мурине, где су у борби комитске групе, коју је водио Бацо Кочановић, са аустријанцима рањен је један комита и један аустријанац, а један аустријанац је погинуо. Коначно, на путу између Мурине и Брезојевица - двојица комита (из муринске чете, родом из Брезојевица) су погинула. Јануара мјесеца 1917. године дошло је на Мурини до састанка представника муринске комитске чете и среске аустроугарске команде из Андријевице са циљем да се комити предају, а да за дотадашње дјеловање неће сносити никакве санкције. Комите су на овом састанку представљали: капетан Симо Николетић, поручници Милоња Крџић и Бошко Ђуричанин а са аустроугарске мајор Лакерт, поручник Мирко Пеја и судија Мађаревић. Тада су избиле озбиљне несугласице између капетана Сима Николетића и поручника Ђуричанина и Крџића. Николетић је био мишљења да се треба предати швабама кад им се гарантује да неће сносити никакве последице, а тиме се смањити репресије према народу који је живио крајње сиромашно и нељудски покорено: гулио је букову кору и млио умјесто брашна, морао је да беспоговорно извршава све обавезе према аустријским властима, посебно да даје помоћ у радној снази и исхрани војника и жандармерије, најзад, домаћински и сеоски сточни фонд је био на биолошком минимуму. Поручници Крџић и Ђуричанин, међутим, нијесу имали намјеру да уопште разговарају о предаји: Несугласице међу официрима подијелили су и борце, комитске групе старији комити (ове комитске групе) били су уз Сима Николетића, док су млађи подржавали Ђуричанина и Крџића. Убрзо, послије овог састанка, Симо Николетић се са неколико комита - већином старијих људи - предао аустроугарским властима. Далековиди и патриотски васпитан Бошко Ђуричанин је, са Бајом Крџићем, наставио комитовање. Одговор аустроугарских власти било је повећање репресија и почетак опсежне припреме за ликвидацију ове комитске групе. Нарочито, нијесу бирале средства да ухвате или убију генерала Вешовића, министра Раичевића, те четовође Крџића и Ђуричанина. Аустроугарска обавјештајна служба је функционисала беспрекорно. Стога су они били принуђени да често мијењају склоништа. Комити су, такође, организовали контра обавјештајну службу која је имала успјеха у раду али је брзо откривена. У марту 1917. године једна делегација из Васојевића је посјетила генерала Вебера и изјавила му лојалност и настојала да Вебера убиједи да генерал Вешовић у народу не значи ништа. Ипак није било тако. Вешовић је био једини човјек у ондашњој Црној Гори који је био у могућности да уједини комите и стави се на чело покрета. Што то није урадио, има много разлога, па и грешака које умањују његову историјску улогу. Стоји чињеница да се предаја Сима Николетића није значајније одразила на дјеловање комитске групе дотада (којој је припадао). Пошто је, касније, коначно ђенерал Вешовић био откривен у Горњим селима код Берана, одлучио је да са министром Раичевићем пређе на подручје Мурине (Мурињске ријеке) и, већ смо рекли, прикључи комитској групи поручника Ђуричанина и Крџића. Аустријска команда у Андријевици сазнавши за ово предузела (почетком маја мјесеца исте године) је све потребне мјере да се они ликвидирају скупа са поручницима Крџићем и Ђуричанином. Међутим, већина познатих комитских четовођа, који су изгубили животе у току аустријске окупације, нијесу страдали од непријатељских потјера (јер су оне у врлетима црногорским биле беспомоћне), већ су они хватани и убијани уз помоћ домаћих издајника. Тако је, у ноћи између 8. и 9. јуна 1917. године - на Лимском мосту (у мјесту Шкала између Горње Ржанице и Машнице) - убијен поручник Милоња Крџић са поднаредником Ником Јокићем, док су поднаредник Стефан Јокић-Кршања као и Милета Крџић, који је покушао да пружи помоћ изданим комитима, тешко рањен, Милоња Крџић је изузетно сметао аустроугарским властима. За његово убиство нуђена је велика количина новца. Међутим, оно што није успјело швапским властима урадила је Тана - иначе супруга Бошка Ђуричанина. То је платила главом - убио ју је муж Бошко уз подршку - (доброг дијела родног јој братства Николетића) са њеним братом и оцем. Страдали су и недужни, али смрт истакнутог комите Баја Крџића дубоко је погодила комите и народ у Полимљу и Велици. Био је то велики губитак за комитску групу у Голешу и комитски покрет у Васојевићима. Бошко је наставио сам да предводи комите и чува ђенерала Вешовића са министром Раичевићем. Пошто се број комита смањивао а видећи да му је битно отежан положај (и овдје у густим муринским шумама ђенерал Вешовић је одлучио да се, преко Албаније, пребаци у Грчку. Крајем 1917. године кренуо је на тај пут пун неизвјесности и тешкоћа. Са њима су пошли и министар Раичевић, поручник Ђуричанин, потпоручник Саво Оровић и други комити. Циљеви су им били међутим, различити: клубаш и поборник уједињења - био је намјерио да се прикључи јединицама српске војске: Црне Горе са Србијом - Вешовић је хтио да се пробије до Италије и придружи краљу Николи, Бошко Ђуричанин, је као и већина чланова његове комитске групе био ватрени присталица уједињења. Покушај пребацивања није успио и Вешовић се са комитима вратио натраг. Због великог притиска утицајних људи из Васојевића, ђенерал је одлучио предати се окупаторским властима. Исту одлуку донио је и министар Раичевић. Бошко Ђуричанин је одбио да се преда. Био је присутан на Андријевицу када су се ови предали и њихов поступак ничим није правдао. По његовом мишљењу (записима које је оставио) ђенерал је учинио грубу и неопростиву грешку јер је већина становништва у Полимљу и читавој Црној Гори била спремна да трпи репресије само да је Вешовић остао са комитима. Сам Вешовић је прихватио срамну улогу да иде са аустријским властима од града до града, од села до села и своје другове комите позива на предају. Бошко Ђуричанин није прихватио такву улогу, иако је током зиме 1918. године остао само са још тројицом комита. Неустрашиви поручник, знајући да се приближава дан слома двојне монархије, није клонуо духом него у пролеће 1918. повећава своју комитску дружину и врши све припреме да спремно дочека пропаст монархије и крунише свој патриотизам великим успјехом што му је касније и, пошло за руком. Основ за ово су биле поуздане информације. Наиме, октобра 1918. године он је, преко аустријског поручника поријеклом чеха, дознао каква је ситуација на фронту. Бошко прави планове напада на локалне жандармеријске станице, те тајно наоружава људе по селима. Ускоро затим, мрежа обавјештавања (коју је зналачки огранизовао те је беспрекорно функционисала), дојављује да се један батаљон швапске војске спушта према Полимљу са чакора, као и да се у полицијској станици врше припреме за евакуацију. Искусни ратник је осјетио да је куцнуо час када треба ударити. Преко курира је позвао народ на устанак, иако већина није имала никаквог наоружања, и ставио се на чело покрета. Чим је узбуна почела покидани су телефонски стубови. Први задатак, који је Ђуричанин себи био дао, је прикупљање оружја и наоружавање својих присталица. У тренуцима пуним искушења, он се показао као прави стратег и способан човјек - прави ратник. Са својим присталицама запосјео је улаз у кањон Суђеска, јер је знао да швабе туда морају проћи, и протурио дезинформацију, која је дошла до аустријског команданта, о великим снагама комита и наоружаног народа који чека окупатора у клисури. Швапски командант је обавијештен да ови браниоци породица, домова и имања, имају и топове те да швапска колона не може проћи без већих губитака. Заплашени аустријски командант није чекао да дође близу клисуре него је послао преговараче. Ђуричанин је тражио предају оружја. Командант је прихватио предлог и положио оружје. Било је то на истом мјесту гдје је 1916. године полимски батаљон, први пут у својој историји, положио оружје. Поново су полимски ратници узели оружје у своје руке. Иначе, заробљени батаљон имао је 627 војника - са пушкама, четири митраљеза - и подршку свих жандарма од Пећи до Андријевице. Позив Бошка Ђуричанина народ је масовно прихватио. Сви који су могли да носе пушке јавили су се храбром комити. Истог дана најпре је разоружана (вод пионира и возарски ескадрон) јединица која је бројала 600 војника, а била лоцирана у андријевичкој касарни, а затим и све жандармеријске станице до врха Трешњевика. Сарадња Бошка Ђуричанина са подофициром жандармеријске станице у Мурини (касније Андријевици) Видајићем - Србином из Фоче - уродила је плодом: био је благовремено информисан о свим догађајима (од пробоја Солунског фронта до разоружавања швапских јединица) имао је стално комуницирање са утицајним људима у Полимљу, у простору гдје је дјеловала његова комитска група и шире, као и са личним пријатељима и саборцима из балканских и првих година првог свјетског рата. Разоружањем швапских јединица стекао је и потврдио велики углед у народу, домогао се оружја којим је наоружао своју јединицу, повећао број бораца и одмах пришао успостављању власти. Из ослобођене Андријевице Ђуричанин је слао поруке у Беране и Колашин да је куцнуо час за устанак и да се народ и утицајни људи зато уједине и спреме. Капетан Миљан Јојић и мајор Мило Саичић ефикасно су дјеловали и организовали устаничке чете. Коста Пећанац, који је у то вријеме био на територији Црне Горе, јавио је из Пећи да су ослобођени Плав и Андријевица. Ђуричанин је успио да придобије неке албанске прваке, који се у току окупације нијесу огријешили о српски народ у овим срединама, и ставио их под своју команду. Ослободилачку операцију Ђуричанин наставља према долини Цијевне, пошто је претходно ослободио Врмошу и разоружао још један батаљон аустроугарске војске (700 војника и 17 официра са 4 митраљеза и читавом комором) у великим борбама које су вођене на Трапезу и Прделицу. Непријатељ је имао 25 мртвих и 27 рањених, док је једница поручника Ђуричанина имала 4 погинула Албанца и два Црногорца уз осам рањених бораца. Бошко Ђуричанин је успоставио ред у Плаву и Гусињу, организовао[2] и дисциплиновао свој одред, што није био случај са комитама који су убијали швапске сараднике и албанске доушнике. Наиме, становништво плавско-гусињског краја, све вријеме швапске окупације нерадо је гледало на комите, посебно на Бошка Ђуричанина и његове рођаке - Луку и Петра Милачића и Радомира, Радисава и Никодима Кочановића. Стога су, цијело време окупације са швапским јединицама ишли у хајке и потјере на комите. Такав (негативан) однос, задржао се и у новонасталим ситуацијама, био је основ реалне опасности од оружаног сукоба и освета. Осим тога арнаути су хтјели у Плаву и Гусињу тј. низ долину Лима - докле су стигли - да опљачкају и попале српска села уз помоћ друге њемачке бригаде која се, у међувремену кретала од Дечана према Плаву. Ђуричанин је обавијештен о томе, предузео ефикасне мјере заштите, позивајући, при томе муслиманске прваке на сарадњу и заједничку борбу против окупатора. Ово су они прихватили знајући да је Коста Пећанац са својим комитима у Пећи и да је кренуо пут Плава и Гусиња гонећи швапске јединице. Бошко Ђуричанин је с неколико десетина храбрих комита предложен од стране Косте Пећанца за највише одликовање, али нити је Ђуричанин, нити било који други комита исто добио. чак нијесу ни војнички напредовали. Ђуричанин је, послије уједињења, двадесет година у војсци краљевине Југославије радио као официр у чину капетана прве класе гдје га је затекао други свјетски рат. Интерниран је и сво вријеме Другог свјетског рата провео је у интернацији. Послије ослобођења, вратио се из заробљеништва и живио у Заребу гдје је умро 1973. године. Сахрањен је на загребачком гробљу Мирогој.
Бошко Ђуричанин
у народним пјесмама и књижевности
Народ Полимља и Велике је изузетно цијенио Бошка Ђуричанина, јер је он својим јунаштвом и патриотизмом то заслужио. Њему је припало мјесто на пјесничком - поетском пијадесталу.[3] А ево шта о легенди комитског покрета у Полмљу - јуначком сину Васојевића, Црне Горе и српског народа казују народни пјесници:
остави спомен своме роду и јунаштву!
Умјесто закључка
Комите из комитске групе Бошка Ђуричанина и Баја Крџића су својим дјеловањем задужили народ Полимља и Велике и наставили његову слободарску традицију кроз вјекове. Бошко Ђуричанин припада плејади правих храбрих и неустрашивих људи, што је доказао својим дјеловањем у балканским ратовима и комитском покрету. Његово јунаштво и храброст, патриотизам и прегалаштво, није вредновано на прави начин. Он је сем јунаштва показао и изврсну писменост, јер његови ратнички записи и сјећања су документи непроцјењиве вриједности за проучавање комитског покрета у Васојевићима и пласвко-гусињском крају. Да је којим случајем рођен у неком другом дијелу Црне Горе његово име би се више помињало и цијенило. Овако - ни у крају гдје је рођен, ни у Црној Гори - нема ниједног објекта или институције која носи његово име. Мислимо да је то потпуно неправедно. Неправда је учињена и према осталим црногорским комитима. У ери транзиције и пољуљаног морала, ослабљеног патриотизма и љубави према слободи, слабог чувања националних митова и вриједности, покушали смо (овим примјером) да отмемо од заборава велико историјско дјело неустрашивог комите, правог патриоте и врсног офи- цира Бошка Ђуричанина за кога је отаџбина све, а чист образ и поштен гроб највеће богатство. Ако смо у томе овим скромним радом успјели биће нам драго.
[1] Казивање исто аутора (Бранислава Оташевића) ово овом васојевићком јунаку објављена су у оквирима његовог прилога Живот дарован слободи и правди - скица за портрет поручника Милоње - Баја Крџића публикованог у претходним бројевима ВРЕМЕКАЗА, стр.24-35;[2] Формирао је пет чета од 50-60 људи и поставио командирски кадар - Вујакла-Зеља Лабана, Новицу и Милоша Поповића, те муслиманског првака Шељка Куртића који је, претходно безусловно прихватио сарадњу са комитима. Групом од укупно сто комита, сарадника и јатака, што је представљало елитну и по заслугама и по јунаштву групу устаника Ђуричанин је ставио под своју команду;
[3] О њему пишу строфе, између осталих, пјесници Богдан Зоговић, Аксо Шошкић и Милорад Мојашевић, су више својих романа и приповједака спомиње га Михајло Лалић; коначно, његова јуначка личност осветљена је у дјелу Милета Кордића и Михајла Ашанина Комитски покрету у Црној Гори 1916 - 1918 те монографском раду Новице Ракочевића Црна Гора у Првом свјетском рату 1914 - 1918;
