увод
Западно од реке Лима и варошког насеља Берана, на малом простору географске карте:
убележено је више имена за планине, реке, пределе, језера, насељена места. Нека од тих имена својим значењем и садржајем одмах одају и њихово порекло (I, односно II). За друга (III) су потребна одређена објашњења, која ће у наредном тексту бити понуђена - барем за три од њих.
(I)
Из прве групе, чија су углавном препознатљива, наводимо нека. Тако, имена Лужац и Долац дошла су по месту и положају ових насеља у односу на околину: настала у долу, односно у лугу. Име Пешца дато је по пешчарском и каменитом саставу земљишта на коме је насеље настало. Тако су настала и имена Пешта, Пећ, Пештер и Петњик. Село Буче својим именом треба да потсећа на негдашњу, ма и делимичну његову, обраслост старијим и крупнијим дрвећем. И то буквама. На тај начин су дата и локална имена Растовац, Брежђа и Борје. Јеловица и Рујишта још очигледније указују на давање имена неком месту, или пределу, по одређеној врсти дрвећа које је ту преовлађивало (или преовлађује). Овде се радило о јели и рују. Ржаница, Просине и Овсине дата су по врстама жита која су ту у одређено време сејана. Име Виницка сигурно потсећа на негдашњу његову везу са гајењем винове лозе (и вином). У Источној Србији виницама се називају места (као и посебна насеља) где су груписани подруми за вино свих домаћинстава једнога села која имају винограде. Уосталом, да је раније и у овом делу Полимља било винограда потврда би нам било и то што се у селу Доцу (поред самога манастира ђурђевих ступова) део сеоске земље назива Виноградиште', а у селима Будимљи и Лушцу делови земље називају се Виноградиг. Назив села Лубнице одмах указује на (ранију) употребу луба (дрвене коре) којом су покривене зграде3. По лубом покривеним некадашњим колибама дошло је и име насеља. (Када је кров колибе био од бусења онда се она називала бусаром). У селу Коњусима, подно Ковна један део насеља називају Саврдак \ што такође упућује на старински, већ нестали, купасти облик (једноделне) зграде, који се тако назива. Локва је место где се на одређеном простору, за стално или привремено задржава изданска вода нејаких извора или кишница.
(II)
Из друге групе, на нашој карти уписаних имена, чији називи и значење у први мах нису јасни, наводимо следеће: Лим је име реке која извире из Плавског језера (блата), а улива се у Дрину. Стручњаци (етимолози) тврде да овај назив долази од предсловенске (илирско-арбанашке) речи lumellyme која значи река.5 Бистрица, лева притока Лима, старије је словенско име којим се означава брза река. (У руском језику реч бистро значи брзо). Планина Бјеласица свакако је добила такво име по белини њених врхова од раних снегова. Или можда по беласању, још задржаног снега на појединим местима и у летњим месецима? Домишљање је да је она добила име по боји цвећа којом се поједини њени делови лети забеле. Назив Берана, какво је име добило и варошко насеље које је почело да се образује после (на чијој земљи и поред већ постојећег насеља Беран-села) изградње касарни за турску посаду 1862, треба да је словенског порекла настао од личног имена основе бер. Са том основом иначе су позната имена код словенских народа. И код Румуна. Код нас презиме Берановић сретамо у 14 столећу у Дечанским христовуљама6. У једном турском попису из 16 столећа, у селу Бороштици, на Пештеру, поред осталих уписан је и ратар Грбан Беран7. Код Краљева има место Берановац. Могло би се, међутим, помишљати да је име Беран-села (касније и Берана), дошло од речи бер, која у арбанашком значи овца. У руском се за овна каже баран8. Покрајинско име Барања вероватно је дошло по тој именици.
(III)
Остала су нам три, на приложеној карти потцртана, имена која су својим постанком углавном нејасна. То су Турија, Урсуловац и Баста/хе/е (у народу Баста’е). Зато ћемо сада покушати да их објаснимо.
Т у р и ј а
је име локалне планине, која је својом близином била значајна за становнике села Виницке и Буча. У Виницкој постоји и локални назив Турећа глава9. Са основом тур постоји и омања планина између Берана и Рожаја (Турјак), преко које прелази аутопут од приморја за Косово. Имена Турија или Турјак за понеки брдски крај јављају се и: на граници Куча и Васојевића, затим код Шавника, у Далмацији, Босни. У Источној Србији и Бачкој постоје и села са именом Турија. У Хрватској читав један крај се назива Туропоље10. Сва ова имена свакако долазе од старије (прасловенске и свесловенске) именице тур (латинско taurus) како је некада најзивана једна врста већ изумрлог говечета". Зато што је та животиња пораније ишчезла из наших крајева временом је заборављен и сам њен назив. Али ето, тај назив нам је сачуван у географским именима оних крајева у којима је она живела.
Урсуловац
Са западне (потарске или колашинске) стране, у подножју (полимској) страни ове планине налазе три језерца: Пешића, Шишка и Урсуловац. Пешића језеро названо је по роду (презимену) негдашњег сопственика земљишта на којем се оно налазило. Шишко језеро је једноставно једноставно названо по локалној планини на којој се налази. За име пак Урсуловац (или Урсуловачко језеро) у народу се, осим нагађања, на зна како је до њега дошло. Међутим, ово име је дато по латинској речи Urs ursu - медвед. У ствари ово име на том простору, већ је потврда не само о ранијем масовнијем постојању медведа на том простору већ и негдашњег присуства романизованог живља (такозваних Влаха) од којега је овај назив преузет и наслеђен. У области Комова једно језерце назива се Букумирско језеро Букумире су такође били једна од група тог ранијег углавном сточарског становништва по нашим крајевима12. Од тог предсрпског становишта (које углавном називано Власима), у нашим крајевима, уосталом остала су и имена Дурмитор и Виситор (од латинских речи dormire - спавати и videre - видети), као и Румија у Црној Гори и Романија у Босни. У Свето савској хрисовуљи (14 столећа) помиње се влашки катун Урсуловац'3. Дакле, траг од негдашњег присуства Влаха у овом крајевима јесте и име Урсуловац за језерце на планини Бјеласници.
Б а с т а ( х ) е
У групи припланинских насеља (званој Горња села), у подножју Бјеласнице, а у изворишном делу поменуте Бистрице, једно од њих се назива Баста ’e. У народу се не зна откуда је то име дошло, као ни за име речице Басташице која туда тече. Вешовић (1) је помишљао да је име овог села дошло по неком ранијем братству које је овде живело. Дашањи становници Горњих села су потомци не тако давно досељених из Црне горе и Црногорских брда. О ранијем, претходном становништву говори само мутно предање да су овде некада живели Латини, Мацуре, Мацани15 некакав стари свијет. У самом селу Бастаси једно место се назива Латинско Гробље, а једно друго Мацурски мост'6. Да бисмо дознали од куда овом селу такво име указујемо на то да у Макарском приморју, подно Биокова, постоји село под именом Баст'\ Са именом Бастахе јавља се једно насеље у Славонији и једно код Ваљева. Према стручним речницима - Из књижевних старина Ђуре Даничића, Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika Југославенске Академије знаности и уметности (10) и Етимилогијском рјечнику Петра Скока(8) - баста је изворно грчког порекла, а к нама је дошла преко италијанског (односно млетачког) bastagio, bastaro у значењу носач. Овај израз се јавља и, код дубровачких књижевника. Аналогно имену Власи (множина од Влах) - од бастас постало је бастаси18. Можда би уз ово ваљало додати да су у Србији, у средњем веку, појединци (или и више њих) из одређеног насеља (или друштвене групе), као врста владаревих службеника, били задужени да: преносе вести19, да гаје, обучавају и припремају соколове - владару за лов20 и да брину о његовом смештају (преноћишћу или стану) када негде путује21. Сточари пак (Власи), који су каткада имали и повећи број коња, преносили су из приморја у унутрашњост земље разну робу, нарочито со. У Дубровачком архиву има више докумената који говоре о томе како су појединци, у 14 и 15 столећу, из овеће и познате влашке групе Матаруга, као турмари (или кириџије), организовано преносили со из приморја до Пријепоља. Због таквих услуга као и производа које су они од стоке добијали, у односу на ратарско становништва, имали су одређене законом загарантоване привилегије. Можемо, зато веровати да су појединци, или и више њих, од неке катунске или родовске заједнице тог балканског поглавито сточарског живља, у одређено време имали уговор и задатак да преносе какву робу и из брсковског (потоње колашинског) краја у Полимље, одосно Будимљанску жупу (потоњи берански крај), да би тим бастасима (или кириџијама) овде већ постало и стално место боравка, исто онако као што је било са деловима Матаруга - преносилаца соли, који су временом за стално стали и да се насељавају на, од мора за унутрашњост, успутним станицама, које су им пре тога биле само погодна места за предах и одмор од дуга и заморна путовања22. Тако су настала потоња насеља код Плеваља, Пријепоља и Краљева под називом Матаруге21. Историчари опет тврде да је стално настањивање (они употребљавају израз „територијализација”) тог до тада сточарског и покретног становништва истовремено значило и њихово стапање или асимилацију са словенским ратарским живљем. С обзиром да кроз насеља Баста’е пролази речица Басташица могло би се претпоставити да је као такво њено име старије него и само насеље. То због тога што је долином речице, као природним путем било одговарајућег саобраћаја и пре настанка сталног насеља поред ње. Уосталом, од Потарја за Полимље и најкраћи могући пут за људе и коње морао је да иде баш преко превоја Бјеласнице па и данашњих Баста'а14. А средњовековно Брсково, недалеко од Колашина, било је познато не само као рудник већ и као значајна успутна караванска станица25, као и трг за продају соли26. У Брскову се налазила и (мала) колонија Дубровачка, као и Немаца рудара. Чремошник (27) мисли да је и само име овог места дато по имену места (Breisgau) одакле су били дошли ови рудари27. Име села, дакле, дошло је по бастасима (кириџијама), Власима, средњевековном поглавито сточарском живљу, романског језика и католичке (латинске) вере. За сада не знамо из које су групе тог становништва (Матаруга, Шпања, Крича, Мацура, Букумира) били ти бастаси који су својим коњима преносили робу на караванском путу од реке Таре до Лима (односно Будимљанске жупе), а који су се временом ту, поред пута, и за стално настанили, као оно што је било са настањивањем Матаруга поред караванског пута који је ишао од мора преко Пљеваља, Пријепоља и Краљева где су та нова насеља и добила име Матаруге. Претпостављамо да су ти бастаси могли бити из групе Мацура од чијег је присуства иначе очувано трагова (кућишта, зидине, џада са придевом мацурски или латински) по Горњем Полимљу28. Утолико пре ће бити да се баш о Мацурима радило што се и у самом селу Баста'е једно место назива Латинско гробље а једно Мацурски мост29. Овде латински и мацурски значи једно исто; а гробље је, разуме се, настало за већ настањене људе а не пролазнике и путнике. Географска пак имена као што су Влашић, Сутивар, Мојстар, Бискуповине, Латинско гробље и Миса очигледно су траг романизованог становништва католичке вере. Додајемо овде и то да је у време Немањића сина Вука Барска бискупија поново стекла власт над верницима католичке вере у Рашкој (Србији)30. Зато и није случајно било што је Сава Немањић једну од првих (српских) православних епископија устоличио баш у жупи Бидимљи (са седиштем у манастиру Ђурђеви Стубови). Да је у раним столећима средњега века и у овим деловима Рашке (Србије) било католика и утицаја приморја јасно се види и по градњи и изгледу цркве св. Петра у Бијелом Пољу као и манастира, Ђурђеви Ступови у жупи Будимља31. На крају, за присуство влашког становништва по горњем Полимљу у ранијим вековима има још доказа и потврда. Тако, у Шекулару, с десне стране Лима, за пашњаке и катуништа сретамо, свакако од Влаха наслеђене, називе као што су: Влашић, Дрошор, Букурове ливаде, Букурење (горњи део Ораха), као и имена извора Ђера (у селу Улици) и Бањишор (у селу Ћетковићима). Бањишор и Дрошор, како се види, имају наставке шор, који су иначе карактеристични за румунски као романски језик32. И на граници села Слатине један извор се назива Бањишор. У селу Будимљи једно место се назива Миса33, што би одмах указивало на католичку веру тог старијег становништва. Осим географских назива од тог предсловенског жива по горњем Полимљу очувано је, сем тога, и доста речи у говору потоњег становништва овога краја, нарочито у сточарској терминологији (стан, урда, брнза-бронзав сир, кљора, бурдељ, банда, вала, талаган, фаша...), као и карактеристичан наставак ул у неким личним именима (например Радуле, Микуле, Секуле).
Закључак
осле напред изложеног намеће се следеће. О приликама у прошлости неког краја, па и горњег Полимља, географска имена могу много шта да нам открију. Например, сведоче нам о већ несталом биљном или животињском свету у неком простору (код нас рецимо Турија), као и о ранијем боравку људи друге етничке - језичке или верске - припадности (Влашић, Мацуре, Латинско гробље) и другачијег степена културе. Говоре нам она и о негдашњим друштвеним односима, привређивању (Виницка), начину становања (Лубнице), саобраћања (Бастаси) или исхране (Просине). Разуме се да понекад није лако и једноставно погодити шта је неко име значило и од кога је и којим путем дошло. Зато смо тада принуђени и на могућне и вероватне претпоставке, али не на наивна домишљања неуких као оно да је име села Петњика дошло по некој петорици или пет њих, које је на свом пролазу кроз овај крај, наводно, срео Сибињанин Јанко. Међутим, ово је добило име по пећинама, којих има у селу, а које се првобитно и називало Пећњик34.
Н а п о м е н е
3. У том селу један део земљишта назива се Ивок (Вешовић, Р., оп. цит. рад стр. 163.), док се изнад села Дапсића део шумовитог земљишта назива Ивља, оба ова имена су дата по иви већ заборављеном имену једне врсте дрвета;
4. Вешовић, Р., оп. цит. рад стр. 138.;
5. Miklosich, F., Albanesische Forschungen /-//, Wien 1870., s. 71,: Popovich, \.,Slaven und Albanes in Albanien und Montenegro zum Problem das slavisch-albanesisch Sprachronologi, Zeitschrift fiir Slavische Philosophie, Band XXV, Wien 1958., s. 311.;
6. Ивић, П., Грковић, М.,Дечанске хрисовуље, Нови Сад 1979., стр. 257.;
7. Хаџибегић, X., Званични подаци о сточном фонду на територији Hoвoг Пазара, Трговишта и Бихора, Час. Историски записи бр. 26/4, Титоград 1969., стр. 591-6.; видети и Барјактаровић, М., Село Петњик, Зборник радова Етнографског института САНУ бр. 19, Београд 1986., стр. 179.;
8. S k оk, Р., Etimologijski rječnik hrvatskgo odnosno srpskog jezika, Zagreb 1971. (kod Baran);
9. Зечевић, J., Виницка, Београд 1992., стр. 19-20.;
10. Rječnik hrvatskog odnosno srpskog jezika XVIII, Zagreb 1961-1966. (kod Turopolje);
11. Тројановић, C., Турски зубар, Гласник Географског друштва број 12/26., Београд 1926., стр. 109. и оп. цит. Rječnik hrvatskog odnosno srpskog jezika XVIII; Лутовац, M., Иванградска котлина, стр. 32. и Skok, Р., оп. цит. рад (k6d Turija);
12. Онамо пак где није затечено тог предсловенског живља место карактеристично по медведима, као што је била Мурина на Лиму - између Андријевице и Плава - названо је домаћом речју Међеђак (Вешовић, Р., оп. цит. рад, стр. 194.);
13. Skok, Р., оп. цит. рад, (код Ursulovac);
14. Вешовић, Р., оп. цит. рад, стр. 163.;
15. Један врх на Бјеласници назива се Мицан (Зечевић, Ј., оп. цит. рад, стр. 290.);
16. Раичевић, М., Горња села, Београд 1994., стр. 38., 68. и 85.; осим тога, у селу Краљима - код Андријавице - постоје месни називи Мацурско кућиште и Мацурски пут;
17. Hrvatska enciklopedija /, Zagreb 1941. (код bast);
18. Оп. цит. Rječnik hrvatskog, odnosno srpskog jezika I, Загреб 1980-1982. и Skok, P, оп. цит. рад (код bastasi);
19. Свакако отуда и једном бихорском селу име Лагатори - од грчке речи alagator што значи весник или вођа весника (Јиречек, К., Историја Срба - том 3, Београд, 1923., стр. 28.); то село се, иначе, развило на старом путу од Зете за Рашку (Барјактаровић, М., Откуда једном бихорском селу име Лагатори, час. Токови бр. 2-3/94., Беране 1994., стр. 175.);
20. Били су то ђерекари или соколари (Јиречек, К., оп. цит. рад стр. 28.) - тако се једно село на Пештеру и данас назива Ђерекари; други су имали да припремају псе за тај посао (псари) (Јиречек, К., оп. цит. рад стр. 28.);
21. Били су станови царски или станици (види чланове 183. и 189. Душанова законика - издање Радојчић, Н., Нови Сад 1950. и Барјактеровић, М., Стањани Душанова законика, Гласник Одјељења друштвених наука САНУ бр. 8/95., Подгорица 1995., стр. 85.);
22. У народу се за таква места обично употребљавао израз почивало;
23. Б а р ј а к т а р о в и ћ, М., Отуда име селу Матаруге (код Пријепоља), час, Ономастички прилози XIV, Београд 1998., стр. 4. и 7.;
24. Барјактаровић, М., Етнички развитак Горњег Полимља, Гласник Цетињских музеја бр. 6/73., Цетиње 1973., стр. 172.;
25. Ковачевић, Љ., Трг Брсково, Глас Српске Краљевске Академије бр. 30/891., Београд 1891., стр. 12-15.;
26. Мијатовић, Ч., Студије за историју, Гласник Српског ученог друштва бр. 36/873., Београд 1873., стр. 82.;
27. Чремошник, Г., Неколико напомена о Брскову и крагујевачкој остави, Гласник Земаљског музеја у Сарајеву XIV, Сарајево 1951., стр. 60.;
28. Вешовић, Р., оп. цит. рад, стр. 115-116, 135 и 164-165.;
29. Раичевић, М., оп. цит. рад, стр. 68. и 85.;
30. Станојевић, С., Борба за самосталног католичке цркве у Немањића држави, Београд 1912., стр. 95.;
31. Историја Црне Горе II/l, Титоград 1970., стр. 1951.;
32. S k о k, Р., оп. цит. рад, (код sor);
33. Вешовић, Р., оп. цит. рад, стр. 174.;
34. Барјактаровић, М., Село Петник, Зборник радова Етнографског института САНУ књ. 19, Београд 1986., стр. 181.;
Пише: Проф. дp Мирко Барјактаревић Времекази
