Naslov /HEADINGS/ - centrirano
Мираш Радисавов слушао је још од малих ногу како му је некакав обијесни Арнаут, по имену Сулпир, убио код Пећаршије у Пећи дједа Божину, посјекао му главу и набио на колац иако му Божина ништа није био дужан, но је отишао у Пећ да купи товар жита и, ето, настрадао од крвника. Није било прилике да се освети његова недужна погибија, па је мали Мираш маштао како ће, кад порасте, осветити свога дједа. Замишљао је себе како има пушку оштрагушу, нож бјелокорац и левор колаш који пуца више пута узастопно, лако се и брзо пуни, а не као кубура која једном опали а послије је не можеш брзо напунити. Левор је гледао код свога оца официра и његових другова, молио да му га даду у руке, разгледао га, нишанио и окидао у празно. „Ех, да ли ћу ја једнога дана носит оружје и бит војник?”. Рано је научио да рукује оружјем, а често је сањао како нишани и пуца у чалмаше, Турке у фесовима, и њихове аскере.
Једнога дана дођоше у кућу Зака Пекове, трговца из Андријевице, два пећка трговца, један млад, по имену Дино Сулпировић, да ноће у хану и да ујутру продуже на коњима к Подгорици. Проницљиви Зако одмах повезе у глави да је Дино син крвника Божине Дмитрове, па тајно посла поруку Бандовићима да знају шта је и како је. Мираш плану, иако је имао тек седамнаест година, каже да ће он лично да освети свога дједа. Отац Радисав узе неколико ока пасуља, даде сину и рече: „Носи овај пасуљ да продаш Заку и тамо ћеш видјет сина нашега крвника, упознаћеш га, но немој рећи ко си”. Мираш и Зако се, тобоже, погађају око цијене, а Зако пита Дина: „Шта мислиш, пошто да му платим пасуљ?” - и овај рече цијену, па Зако тако и плати Мирашу. У току ноћи Бандовићи су се савјетовали и закључише да Мираш, кад је толико навалио, сачека Арнаута у Барама Краљским; Мираш ће пријеким путем стићи у Честогаз прије њих, па нека ту пуца на крвнике и брзо се врати на Салевиће, можда се неће ни знати ко је то учинио, а осим тога, пошто је малољетан, не може бити осуђен на мушкетање.
Ујутро Арнаути поранили путем поред куће Бандовића, Мираш стоји пред кућом и безазлено их гледа. Старији рече: „Дај нам, момче жар да припалимо дуван” и Мираш им изнесе жар у машицама и уљудно им припали. Кад ови одоше, он зграби пушку и пријеким путевима као јелен оде пут Бара, стиже у поток Честогаз низ који пут води и заузе бусију. Чу се коњски топот и појавише се коњаници, старији напријед, пуши чибук. Мираш скочи из заклона, подиже пушку на Дина и викну: „Мој си, Турчине свећам дједа Божину Димитрова!” - и опали, Дино јаукну и стровали се с коња. Мираш брзо припуни пушку и прије него старији Арнаут схвати шта се десило, упери пушку и на њега: „Не покушавај што да не погинеш, ово је освета, његов отац ми је убио дједа” - и брзо се изгуби у шуми. Врати се на Салевиће сав озарен, по селу се проломи пуцњава, настаде весеље што је освећен Божина Дмитров.
Убрзо власт затвори пет Бандовића и одведе их на Цетиње. Књаз Никола озлојеђен, пријети да ће их све мушкетати, не вјерује да је то учинио Мираш, малољетни младић, сумња на старије. Издржаше по неколико мјесеци затвора, а суд осуди Мираша на прогонство пошто као малољетник није могао бити осуђен на смрт. Са Цетиња оде на Жабљак, ту се ожени од добре куће, али се представио као Тороман, но ту није смио дуже остати да га власт не открију, па са женом оде у село Плему код Рудога и аустријске власти му дозволише да се ту насели. Добро се снашао, био је бистар, окретан и радан, а са Дурмиторком је обродио бројни пород. Поженише се синови, родише се унуци, но Мираш поче поболијевати. Са својима у Васојевићима прекинуо је везу, бојао се да га и у Племи не дохвати Књажева рука. Чезнуо је за родитељима, за браћом и рођацима, често је сањао Салевиће, Трешњевик и Лису, Краштицу и Лим, па се будио изможден и очајан. Не би све то издржао, али га је тјешило што има лијепу породицу, синове и унуке. Помишљао је да макар тајно оде у Васојевиће, но се бојао да га тамо не ухапсе, а и својима је могао причинити неприлике. Рад му је доносио заборав, но чим легне, иако уморан и болешљив, опет почне да размишља о свом необичном положају. Најтеже га је пекло што носи туђе необично презиме - Тороман, да је Мираш Бандовић, све би лакше подносио. Разбије му се сан, а ноћ дуга, па никад зору да дочека. Поче човјек да вене, да се топи, очи упале, лице жуто. Жена га припиткује шта му је, шта га мори, нека барем њој каже, па да му помогне ако може. Он неће ни њој да каже, неће ни рођеној жени да открије тајну и своје поријекло.
Најзад је дошао до закључка да својој породици исприча све шта је било и ко је он уствари. Види да му се ближи крај, па боље да ствар изведе на чистину, да не однесе тајну у гроб. Једне вечери сакупи синове и унуке и читаву породицу и све им до детаља исприча. Сви се зачудише, али им је и мило, јер Мираш није ко било, него је из храбре и главарске васојевићке породице, његов отац Радисав је црногорски официр, а Мираш је и осветник, значи јунак. Он је на породицу оставио дубок утисак, сви га гледају с дивљењем и поносом, сад им је још милији него досад, но, ето, на жалост, убрзо ће остати без драгог и доброга родитеља, мужа, дједа и свекра.
„Мили и драги моји - аманет чиним -
вратите наше право презиме, ми смо Бандовићи, Новаковићи, Васојевићи,
и ако и како могаднете,
успоставите везу с рођацима да знате једни за друге”.
Мираш умрије релативно млад, ожали га породица, село Плема и читави крај, јер је био стекао углед као честит човјек и добар домаћин. Крв није вода, Бандовићи из Васојевића и ови из Босне - знају једни за друге, одржавају рођачке односе. Од Мираша Бандовића сада има осамнаест кућа, витални су, окретни, храбри и добри родољуби, а имају и доста школованих и способних људи. Није чудо, у њима ври крв Мираша и чиста крв Васојевића.
Пише: Божидар Зоњић Времекази
