Васојевићи

Бој на Буковој Пољани

---

Са мјеста званог "Циганске лазе", у непосредној близини Матешева, Миљан је осматрао кретање турске главнине. Предвиђао је да ће се Турци кретати уз долину Таре према Лијевој Ријеци с циљем да се домогну Биоча, одакле би преко Пиперске Стијене упали у Бјелопавлићку равницу. Са својим командантима Миљан Вуков је донио одлуку да пружи одсудну битку у долини ријеке Таре и Веруше. За ову одлуку имало је више разлога. Лијева Ријека је била синоним слободе за становништво преко Комова. Ту је оно налазило моћну заштиту приликом многобројних турских упада и пустошења. Осим тога збјегови народа са стоком и покретном имовином који су прешли из Нахије нијесу имали куда даље да се крећу. Требало је по сваку цијену спасавати збјег од заробљавања. Одлучено је да збјег и војска не смију пасти у турско заробљеништво без обзира на број и јачину турских снага. Миљан је наредио да се у дужини читавог пута долином Таре све до Рашкова Гувна посијече шума. Затим, ископају рупе поред пута, како би овим препрекама отежао кретање турске пјешадије и коњице. У међувремену једно снажно одјељење турске војске упутило се од мјеста Пивљен у правцу Букове пољане, највероватније с циљем да се низ Планиницу спусти до Матешева. Тада је Миљан одлучио да им у сусрет упути три своја батаљона који би отежали реализовање турског плана. Батаљони су се неопажено кроз густу шуму привукли Турцима који су се привремено били улогорили на мјесто звано Букова пољана. Први на циљ стигао је батаљон Тодора Вуковића и сасвим неопажено приближио се Турцима који у овом тренутку нијесу очекивали напад. Турци су се били раскомотили, одложили оружје и обједовали. Тодор је схватио да је ово јединствена прилика. Из непосредне близине, непримјећен командовао је јуриш и постигао потпуно изненађење. Турци су напустили јело и покушали да се домогну оружја, али све је било доцкан. Васојевићи су извели напад са невјероватном жестином, узвикујући традиционалне борбене покличе. Послије испаљеног плотуна као лавина су се са исуканим ножевима сручили на збуњене Турке. Дошло је до немилосрдног рвања и сјечења. Спретно рукујући јатаганима Васојевићи су правили продор у турске редове, а да ови нијесу имали времена да се приберу нити су могли да пруже ефикасан отпор. На крају, потражили су спас у бјекству. Покушали су да се пробију у правцу Речина, на оној страни гдје се налазила њихова главнина. Турска артиљерија дејствовала је непрецизно погађала је бјегунце а не гониоце. У метежу који је настао турска главнина са Пивљена пуцала је у своје људе. Тако је одржана једна од најславнијих побједа у овом рату. На Буковој пољани посјечено је између 800 и 1000 турских глава уз минималне сопствене губитке. Заплијењен је огромни ратни материјал. Најзначајнији је био психолошки ефекат битке. То је практично први пораз Мехмед Али-пашине војске на овом сектору који је озбиљно уздрмао Пашину сигурност. Ово ће имати утицаја на његове даље војничке планове. Књаз Никола је тај догађај опјевао ријечима:
"На Буковој Пољани ћe
Војводина Луча сјати
Док с бојеви не прекину
и с јунаком јунак рати

НЕОЧЕКИВАНА МЕХМЕД-АЛИ ПАШИНА ОДЛУКА

Послије сјајне побједе Васојевића на Буковој Пољани требало је очекивати нове бојеве. Миљан је своје главне снаге распоредио за одбрану насеља од Матешева до Лијеве Ријеке. У међувремену Мехмед Али паша је донио одлуку која је изненадила Миљана и његову војску. Паша је са главнином својих снага кренуо према Морачком манастиру. Одлучио је да се преко морачко-ровачких врлети пробије најкраћим правцем до Спужа. Може се претпоставити да је вјеровао како на овом терену неће наићи на озбиљнији отпор. Пораз на Буковој Пољани уздрмао је његову сигурност па је хтио да избјегне даље сусрете са Миљановом војском. Миљан је био приморан да се у кратком року прилагоди новој ситуацији. Пошто Лијевој Ријеци није више пријетила непосредна опасност, требало је спријечити Турке да продру до Морачког манастира, опустоше и запале овај изванредни и истовремено знаменити споменик средњовековне културе из доба Немањића. Важно је било онемогућити турске снаге да се споје са трупама Сулејмана и Али Саиб паше. Сулејман је у исто вријеме водио огорчене борбе са Црногорцима у Острошком кланцу. Уздао се у помоћ Мехмед Али паше очекујући његов продор. Са својим батаљонима Миљан се странпутицама и козјим стазама пребацио у Морачу и заузео положаје око Манастира. Пребацивање је морао да изврши усиљеним маршем јер су се турске претходнице и башибозук примицали Манастиру. Код Морачког манастира Миљану су се придружила два батаљона Црногораца којима је командовао сенатор Перо Пејовић. Ови батаљони су имали задатак да у долини ријеке Таре спречавају турске упаде. Кад се Морачки манастир нашао у опасности Пејовић се придружио браниоцима. Осим ових снага Манастир је бранило око 200 старијих људи, Морачана са храбрим игуманом Манастира, касније митрополитом црногорским, Митрофаном Баном. Преласком у Морачу, Миљан је морао на брзину да направи ратни план одбране Манастира. Распоред је извршен тако што су батаљони Пера Пејовића постављени на лијево крило. Центар и десно крило посјели су васојевићки батаљони. Митрофан бан са Морачанима упућен је напријед да се судари са турском претходницом и да полако тактички узмичући пред Турцима навуче главнину њихових снага на центар црногорске одбране. Турско лијево крило наступало је из правца Раичевине и села Равни. На овом сектору налазила се редифска бригада Салих паше. На десном крилу наступао је Али бег са башибозуком. Центар турске војске сачињавали су низами којима је непосредно руководио Мехмед Али паша.

БИТКА КОД МОРАЧКОГ МАНАСТИРА

Најприје су бој заметнули Морачани са башибозуком и претходницима, које су не рачунајући на јачи отпор Црногораца, готово у трку јуриле према Манастиру. Морачки одред је био малобројан пошто су се главне снаге са морачко-ровачког простора налазиле на сектору према Сулејман паши. Одред "морачких стараца" храбро се супротставио башибозуку и повео огорчену борбу са претходницама. Игуман Митрофан наредио је да са Манастира непрекидно брује црквена звона. Одјек звона сливао се са плотунима у јединствену грмљавину. Акустична брда још више су појачавала ехо борбе помијешане са снажним поклицима ратника. Игуман Митрофан Бан под кишом плотуна јурио је на коњу испред ратника опомињао их на дужност и уливао им храброст. Кад је пристигла главнина са Мехмед пашиним низамима, Морачани су се лагано повлачили према централним положајима. Турци су енергично гонили Морачане вјерујући да на овом простору нема других снага. Били су сасвим збуњени када их је обасула јака пушчана ватра из скривених бусија. Неколико батаљона које је Миљан Вуков стратешки добро распоредио жестоко је дочекало турску главнину. Тада је Мехмед паша грунуо свом расположивом силом на положаје црногорске војске како би је довео у неред и збацио са одређених позиција. Најжешћи притисак био је на батаљоне Панта Цемовића и Тодора Вуковића. Ови батаљони дочекали су их убитачном паљбом не допуштајући ни за педаљ турско напредовање. Настала је паклена борба на живот и смрт. Иако далеко бројнији Турци су схватили да су упали у замку савршеног војничког распореда. Неколико њихових силовитих јуриша одбијено је беспримјерном храброшћу. Турски топови без престанка су грували на васојевићке положаје. Сваки покушај да их збаце са њихових позиција завршавао се неуспјехом. Снопови мртвих Турака били су цијена непрекидних јуриша. Када је битка достигла кулминацију Миљан Вуков се одлучио на пресудан корак. Наредио је крилима да изиђу из заклона и учине јуриш ножевима. Турци су се нашли опкољени са три стране. По навици, Црногорци су надали неописиву вику и учинили загон голим јатаганима у већ поколебане турске батаљоне. То је створило обрт у датој ситуацији. Главнина турских снага почела је да узмиче, остављајући на бојишту мртве и рањене. У њиховим редовима створена је тотална забуна и војници су покушали да се спасавају бјекством. Миљан Вуков је заповиједио да без обзира на сопствене губитке батаљони наставе гоњење. Битку је требало искористити до максимума. Војници су гонили Турке све до Колашина, пристижући и сијекући оне који заостају. У овом боју, рачуна се, погинуло је око 2000 Турака. Велики ратни плијен, такође није изостао. Мехмед Али паша није успио да изврши задатак који му је поставила Врховна команда, да се састане са Сулејманом и Али Саиб пашом. Дефинитивно је поражен 25. јуна код Морачког манастира и ријеке Мораче. Славном побједом на Морачи као да се поновила ситуација из 1862. године. Трећи крак турске војске ни овог пута није извршио задатак. За успјехе у ратовима 1877. године књаз Никола је поклонио Миљану Вукову историјску сабљу која је припадала Махмут паши Бушатлији. Црногорци су ову сабљу заробили на Крусима, а касније је била у посједу породице Кусовац. Епилог Миљанових бојева са Мехмед Али пашом, књаз Никола је пјеснички осмислио.

"Миљанов ћe мегдан остат
И Мехмеда Али паше
Да се прича у далеке
Нараштаје млађе наше",

---