Naslov /HEADINGS/ - centrirano
У племенском уређењу какво је било у Лијевој Ријеци, друштвено-правни односи нијесу били утврђени законима. Племенски живот био је регулисан обичајима, традицијом и моралним нормама. Главно обиљежје племенске власти било је главарство. У избору главара постојале су велике тешкоће. Братства из којих није потицао главар тешко су прихватала његову власт. Понекад се ово претварало у отворено непријатељство. Познате су многобројне распре и свађе око главарства међу различитим братствима или ширим братственичким групама. Пријека потреба за одржавањем континуитета и јединства племенског живота утицала је да се братства у крајњој линији сложе око избора заједничког главара.
На организацију племенског живота у Лијевој Ријеци имала су јак уплив сусједна племена: Кучи, Пипери, Братоножићи и друга. У старије вријеме носиоци власти обично су били кнезови. Касније су то војводе и барјактари. У доба Миљана Вукова барјактарство је било једно од видљивих знакова моћи не само појединаца већ и братства и братственичких заједница којима је барјактар припадао. Није чудо што су се око барјака гложиле двије утицајне ривалске братственичке групације Васојевића, Рајевићи и Новаковићи. Четрдесетих година прошлога вијека настала је препирка око тога којој ће братственичкој линији да припадне барјак. Историја овог барјака је занимљива. 1812. године стигао је у долину Лима Карађорђев војвода Хаџи-Продан Глигоријевић с намјером да побуни тамношње становништво противу Турака. Тада је он раздијелио неколико барјака истакнутим јунацима и четовођама тога времена. Барјак је припао и гласовитом Љеворечком јунаку Милошу Спахову Вешовићу, стрицу Војводе Миљана. Послије смрти Милоша Спахова барјак је дошао у руке његовог сина Века. Веко је убијен у једном окршају са Турцима из околине Берана. Тада је настало питање коме од љеворечких братстава треба да припадне барјак. Игуман Мојсије Зечевић покушао је да нагоди Љеворечка братства како се сукоб не би претворио у крвопролиће, но његови напори остали су без успјеха. Улогу посредника преузели су кучки главари. Они одлуче да помогну Љеворечанима око избора барјактара и додјеле барјака. У то вријеме Кучи као и остала брдска племена контактирали су са турским властима у Скадру. Искористили су повод што је скадарски валија Осман-Паша позвао неке кучке главаре на договор, па су ријешили да собом поведу и делегацију Љеворечана. У ову делегацију био је укључен, иако веома млад Миљан Вуков Вешовић. Доласком у Скадар послије краћег међусобног вијећања кучких и љеворечких главара, Осман-Паша је прихватио предлог Куча, Петра Вукова да се знамење племенске моћи у Лијевој Ријеци, односно барјак додијели Миљану Вукову Вешовићу.
ИСТОРИЈСКА ОДЛУКА
Naslov /HEADINGS/ - centrirano
Кад је из турских руку примио барјак Миљан Вуков је донио судбоносну одлуку да барјак однесе на Цетиње и од тадашњег црногорског владике и владара Петра II Петровића Његоша добије благослов и одобрење за ношење барјака. Турско барјактарство требало је претворити у српско. За ово је преостао једини начин да се непосредно обрати црногорском Владици и измоли опроштење због контакта са Турцима. Спорно је питање да ли је Миљан сам дошао до ове одлуке или по савјету рођака, односно племеника из других васојевићких братстава. Миљанов син војвода Гавро Вуковић пише како је Миљан сам дошао до закључка да треба турски барјак замијенити за црногорски размишљајући у путу од Скадра до Лијеве Ријеке. Тим поводом истиче да је Миљан донио историјску одлуку а да о томе није обавијестио ни једног главара из свога друштва. Др Радослав Вешовић наглашава да је Миљан дошао на идеју о одласку Његошу и на Цетиње посавјетован од рођака попа Сава, Његошевог повјереника за Лијеву Ријеку. У народу постоји предање да је Миљан отишао на Цетиње по наговору главара из братства Новаковића, Николе Бошкова Томовића и Муша Бајова Миликића. Верзија није лишена основа с обзиром да су поменути главари од самог почетка пружили Миљану несебичну помоћ у остварењу његове замисли.
Без обзира на који је начин Миљан учврстио намјеру да однесе турски барјак на Цетиње и замијени га српским, поступак говори о дубини расуђивања, снази Миљанове личности, зрелости и политичкој далековидости упркос младим годинама. У то вријеме одлазак на Цетиње био је скопчан са многим опасностима. Из Лијеве Ријеке до Цетиња пут је водио стрмим литицама и заобилазним теренима. Због јаких турских утврђења расутих по Црној Гори, а и због међусобне конфликтности и непријатељства других црногорских племена. Путовање је било крајње ризично.
Миљанов долазак на Цетиње наишао је на хладан пријем. Ондашњи владика и господар Црне Горе, Раде Петровић Његош неколико дана одбијао је да прими "дошљака" из Васојевића. Вјероватно је био чуо да су недавно љеворечки и кучки главари одлазили скадарском паши на неки договор. Сходно томе с правом се бојао турских интрига па је с неповјерењем примао у своју државу људе из брђанског дијела Црне Горе. Миљан је неколико дана бесциљно лутао Цетињем у нади да ће га црногорски господар примити. На инсистирање утицајног Стевана Перкова, Његош је најзад примио Миљана. Као и скадарском Осман-Паши, Његошу се Миљан јако допао. Упркос младости, у њему је видео знаке хладне разборитости, постојаности и чврстине. Процијенио је да је то човјек одлучан на акцију, храбар и способан да у име високог националног циља прихвати најтеже обавезе. Поред тога, Миљан је био и физички изразито лијепо грађен што је његовом озбиљном држању давало импозантан израз. Одмјереност у покретима и слобода у исказивању мисли, као и отвореност у намјерама утицали су да Владика Раде одмах запази како има посла са човјеком кога очекује велика будућност. Том приликом потврдо је Миљаново барјактарство над Лијевом Ријеком. Наредио је да му се донесе барјак са ознакама Црне Горе.
Пријемом код Његоша направљен је први потез у ланцу једне далекосежне акције која ће наредних година и деценија донијети велика узнемирења у турској империји. Његош је том приликом дао Миљану конкретна упутства на који начин треба да изведе одцјепљење Лијеве Ријеке од околних брђанских племена, а тиме индиректно од Скадарског паше. Да би провјерио његове намјере и способности Његош је обавезао Миљана Вукова да на Цетиње донесе главу неког познатог Турчина из сусједства Васојевића. Охрабрен овим пријемом Миљан се вратио у Лијеву Ријеку с намјером да енергично прионе на посао и настави са радом на остварењу главног националног циља.
