Naslov /HEADINGS/ - centrirano
У првој половини XIX вијека омиљено занимање истакнутих јунака у Лијевој Ријеци било је четовање. Чета, односно група одабраних, обично млађих људи изненада би упала на турску територију, убила би неког виђенијег Турчина, опљачкала његову имовину и затим би покушала да се тријумфално врати у своју матицу. Четовање је имало вишеструки значај. Млађи људи су кроз четовање челичили вољу и карактер, изоштравали пажњу и интелигенцију, јачајући укупне физичке и умне способности. Четовање је имало и васпитно-патриотски карактер. Најчешће су убијани Турци који су сматрани изразитим противницима српског народа, а посебно међу њима они који су се истицали насилничким држањем према подручном становништву. Поред осталог, четовање је имало значајан економски ефекат. Насилно одузимање (пљачка), стоке и имовине која је припадала непријатељу сматрало се особито вриједним патриотским чином.
Миљанов старији брат Милован Вуков прочуо се као вјешт и неустрашив борац и четовођа. Миљана је учио вјештини четовања и често га собом водио у опасне авантуре тајних упада и засједа према Колашину, Бихору, Плаву и другим упориштима турске моћи. Своје прво самостално четовање Миљан је организовао са намјером да освети брата од стрица барјактара Века, кога је приликом једног ранијег оружаног сукоба убио Јусуф Мемија. Скупио је чету и тајно ноћу дошао до Црног Врха изнад Берана, опколио и запалио кућу братовљевог убице. Мемија је успио да жив иако рањен умакне гониоцима.
Друго значајније четовање долази у вријеме када је већ постао црногорски барјактар, те је по Његошевом налогу требао ради доказа оданости да донесе на Цетиње главу каквог угледног Турчина. Миљан је саставио чету одабраних ратника, прешао преко Комова у Нахију и дошао на Мокру планину у нади да ће тамо срести какав турски караван који су обично предводили одважни и утицајни старијешине из околних градова. Лутајући са четом неколико дана, Миљан је код једног извора на планини опазио гомилу наоружаних Турака. Чета се непримијећено приближила извору и опалила плотун. Случај је хтио да овом приликом буде погођен турски првак и главар из Плава, Пашо Шеховић. Шеховић је тешко рањен покушао да умакне, али га је Миљан стигао и пошто су га Пашове кубуре промашиле одсјекао му главу. Непосредно послије овог догађаја Миљан је Пашову главу однио владици на Цетиње. Тамо је она изазвала пажњу и коментаре. Владика и присутни главари дивили су се физичком изгледу и изразитој љепоти онога коме је док је био жив глава припадала. Овим актом Миљан је коначно стекао владичино повјерење. То су биле и задње године Његошевог живота, па је он с обзиром на болест и осјећање блиске смрти призвао свога наследника Данила Петровића, упознао га са Миљаном и том приликом обавезао их да се побратиме. Акт побратимства између Данила Петровића и Миљана Вукова имаће велики значај за догађаје који ће касније доћи.
