Naslov /HEADINGS/ - centrirano
Године 1825. наслеђује Војводу Лакића Војвода Симо. Он је био прави народни главар, паћеник и мученик: с једне стране требало је заштитити народ од турског насиља, а с друге стране требало је одговорити народним тежњама за слободом. Тешкоће су се погоршале и смрћу Ђул-бега, а доласком на чело Гусињског Забитлака Хасан-бега шапавога сина Ђул-бега.
Године 1829. морао је војвода Симо да иде с турском војском - по ранијем уговору с В. Лакићем - чак до Софије и Пловдина, 1848. у Санџак, а по повратку из Санџака у Скадар, да спасава таоце, које је био покупио Хасан Хот, да би на миру прошао кроз Васојевиће. Ипак није прошао на миру, јер му ударе Васојевићи у Сућеској и на Лугама и преполове му војску.
Када су васојевићки таоци вођени преко Скадра трчкарао је поред њих млади и лепо обучен ага вичући: "Ајте да гледамо како ће да вешају васојевићке таоце! Ајте!" Јован Бојовић је носио тежак катанац синџира, те је најтеже сносио ову вику, па, када му се ага приближи, распали га ногом, да је овај пао у олук и вас грдније од блата, отрчао кући да укрије бруку, али га је пратила ларма и смех на његов рачун. Јован му је само добацио: "Ајде се ти суши, а остави другима да гледају како нас вјешају".
Године 1854. била је борба на Полимљу. Центром српске војске командовао је Јоле Пилетић, несумњив јунак, али је овде грешку направио: напустио је Турке до на педесет корака, па устао и убио једног барјактара џефердаром, а плотун његових војника пребацио је Турке, те су ови јуришали и заузели шанац и потерали низ Полимље српску војску, да су посекли сто двадесет глава васојевићских и других племена. Док се овде претрпео пораз, Срби из околине данашњих Берана потукли су Хасан-бега на реци Брњици под командом јуначког калуђера Никодима Зечевића.
Пошто су завршене ове борбе, а како је био доста притешњен од Гусиња, Војвода Симо је ишао у Скадар и помоћу француског конзула Екарда и рускога Сунчакова израдио је код скадарског везира да се даје одсеком 70 кеса данка од стране „Руске Башче“, како су тада називали Горње Полимље, Турској, а у васојевићима се установи суд, чији су чланови били Ново Пантовић, Вукашин Бакић, Мехо Спахов и Радован Лекин. Председник је био Никодим Зечевић.
Када је војвода Миљан Вуковић отпочео акцију против Турака био је помаган од Црне Горе. Војвода Симо је био болестан и остарао, те није могао учествовати у важнијим народним пословима, а Петровићи нису били ради да дадну власт ономе који већ има традицију власти за собом, већ новијем човеку. Приликом једнога сукоба на Полици између Слатињана и Поличана позвао је војвода Симо војводу Миљана да спречи крвопролиће и крвну освету, те тада, први пут, и завлада рука војводе Миљана источно од Кома.
Страстан ловац, народни главар и паћеник, Војвода Симо је оставио дивну успомену у народу, а факат да је помогао Николу Конзула најбоље објашњава политику Цетиња у односу наспрам куће Војводића.
Због дефека у једном оку звали су га Ћорко Војвода. Носио је на себи скадарски гуњ, фес са дугом кићанком; леденице и јатага, а у руци дуг чибук.
Глас Васојевића
