Овај седми војвода васојевићки био је Вуксан син војводе Лакића, који је имао још три брата Симу, Бошка и Илију. Зато је војвода Лакић радио на томе да га у војводском звању још за живота свога осигура као најстаријег сина, па да би га у томе звању утврдио он му је и наредио из Дробњака, те је овај и покупио чету Полимљана са којом га је његов отац војвода Лакић и представио врховном вожду као младог војводу и овај га је у томе звању потврдио и задржао код себе где је и у боју учествовао против Нуман паше. Но како се врховни вожд морао да врати због догађаја код Ниша то се и Вуксан, кога су звали Муса, морао да врати своме племену, но се у путу разболе, те га његова чета једва живог изнесе до Злоречице и тако на пола сата прије него ли је дошао код своје куће умре у село Божиће те га мртвог донесу у Коњухе и сахране. Вуксанова чета колика је била не зна се, но прича се да је била јака и учествовала је у бој на Суводолу, од које било је рањенијех и погинулијех. Од погинулих у боју био је најзнатнији "Никола Сојица" из села Виницке и од рањенијег Арсо Дедовић, но овај рањен је у повратку од Биораца. Ову чету сачињавали су Васојевићи, Србљаци, Шекуларци и нешто Пипера, док од Куча није било ни једног човјека. Другу чету Брђана сачињавали су племена Дробњачка који су предводили Милутин Церовић и барјактар Шибалија одакле је са овом и војвода Лакић пошао у сретање српској војсци и Карађорђу. На Суводолу васојевићкој чети дао је Карађорђе шест барјака, и то један барјак Јеремији Барјактаревићу из Петњика, други Угрену Поповићу из Лушца, трећи Илији Грујићу из Шекулара, четврти Урошу Чукићу из Трешњева, пети Драговићу из Ђулића и шести Нешку Мрки из Пипера. Овај шести барјак био је понуђен Раду Томову Миликићу из Лијеве Ријеке који је био по стасу најљепши човјек у чети, али је он хтио неко финије звање, те је он и предложио Нешка који га је и добио и тако је Раде остао без барјака. Доцније од ових шест барјака пет су покупљени у времену књаза Данила и замијењени његовим, а шести кад су се Грујићи одселили понијели су са собом у Пећку нахију у село Гораждевац, но ова се фамилија и од тада доселила у Топлички округ и барјак тај са собом донијела, али им овај барјак одузме начелник топлички Урош Кнежевић? Војвода Вуксан Лакићев Кастратовић умро је 1809. године, послије битке на Суводолу, кога овђе помињем као појаву прошлости и као кратко-временског сарадника његовог оца војводе Лакића, а коме је титулу војводе потврдио Карађорђе. Вуксан војвода за собом оставио је сина Милуна, који је доцније радио на томе да преотме војводство од стрица али му то не испадне за руком, те је Васојевићима постао осми војвода Симо Лакићев Војводић 1838. године. Овдје да напоменем и то да се у Бироу испод Ивања у селу Црничи налази фамилија Гурашића-уришића која броји четири куће; та фамилија живи на спахилуку ћоровића и то је једина фамилија која слави Светог Климента. Предку ових Гурашића на Суводолу дао је врховни Вожд једну чутуру коју ови и сада чувају за спомен? Војвода Лакић управљао је васојевићким племеном до 1838. године. За помоћника од племена Мијомановића имао је архимандрита Ђурђевих Ступова Мојсију Зечевића и , од племена Новаковића, Нова Пантовића. Ђул-бег, од како је постао кајмакан Гусињске нахије, имао је неограничену власт, његови помоћници били су Реџепагићи из Плава, па је позвао и синове побијених Пашића (из Колашина) те су му и ови дошли и настанили се у Ас, и у Беране један градић подигли. Ови Пашићи пошто су се овдје утврдили постану јача сила и од самог ђул-бега па, једног дана позову све Васојевићке кнежеве у град међу којима били су и два свештеника поп Вукашин Михаиловић са Заграђа и поп Трњак из Будимље и два главна кнеза Милован Букумира и Лазо Угреновић из Лушца и све их побију као кривце због примања и за Црну Гору пропраћивања српских војвода Чолак Анта и Васа Чарапића. Васојевићи, Горњег Полимља, неки дио Доњег Полимља као и Бијело Поље припадали су Скадру и пашалуку скадарском, али Горњим Полимљем управљали су неограничено Шабанагићи. Зато је народ то вријеме назвао " безсудно доба ", оно је тако и било и важило је за сва племена Комског подручја, за то је војвода Лакић још из ранијег времена гледао да ђул-бега у свему задовољи. Па и послије ослобођења Србије војвода Лакић опет је морао скадарском паши да шаље неки број људи због устанка Грчког, али ни једна услуга није била кадра да умири Пашиће и Реџепагиће са Васојевићима. Међутим Гусињску нахију јако су притјешњавали Клименти, Кучи и Колашинци па како су и били већином спахилук Шабанагића и Реџапагића, Васојевићи су морали често да ратују са Климентима. И једна од првих борби тога времена Климената са Васојевићима била је на Асанцу. У тој су борби погинули два виђена Васојевића Милован Дадин Саичић из Виницке и Вујо Дедовић из Божића. Исто тако, како са Климентима су борили се Васојевићи и са Кучима и једна од најачих борби била је на Љубану, када су Кучи напали на краљске чобане, од којих су погинули Перо Мартинов Ђуришић и Јован Алетић, унук попа Катане којима је мјесто погибије објележено мраморјем на Игљено поље. Ову су борбу обуставиле куме са изношењем колијевака на Причеље више Рогама у којој борби погинуло је од Куча и Милић Бацановић, коме је на Штавној пободен мрамор крај пута за Међукомље и Љубан. Васојевићи борили су се често и са Колашинцима, а Љеворечани са Братоножићима и Морачанима и то вријеме, било је вријеме праве анархије, која је захватила сва сусједна племена око Комова. ђул-бег је ово потпомагао са једним рачуном, а војвода Лакић са другим. У Лијевој Ријеци борба љеворечких Васојевића са Братоножићима траје одавно, а нарочито од Пеја Станојевића се толико развила, да је то било невјероватно, појачавала се сваке године и све више, а нарочито од погибије два брата Марнића. Ови Марнићи Илија и Спасоје оду на славу о Светом Николи у село Лутово код свога ујака. Њих у повратку са славе Братоножићи побију, иза њих остану друга два брата Станиша и Периша, ови оду и за освету своје браће убију Ђура Дмитрова првака братоношког с Пелева бријега и Ђура чуброва Чђеновића из Брскута који је још раније убио Арса Дедовића. Због тога Братоножићи и Кучи позову на састанак Вука Спаова Вешовића и попа Саву Поповића Лопаћане из Лијеве Ријеке на коме договору Вуко и поп Спао одрекну се Марнића и зададу ријеч да им неће помагати. На такав одговор Лопаћани, Братоножићи и Кучи покупе се и ударе на кулу Марнића на Птичу у којој се затворе два Марнића и четири Дујовића и борба је трајала око пола дана у којој погине неколико нападача, тада ови помоћу сламе и сијена запале кулу Марнића која изгори и у њој сагори један Марнић и три Дујовића, а један Марнић и један Дујовић изађу из ватре и оба погину и Вуко Милошевић сердар братоношки, посијече Станишу на очи његове мајке и своје блиске одиве! Станиша је тада имао синчића Новака који је доцније постао барјактаром књаза Данила и као такав погинуо је на Липовици 1862. године као чувени јунак. Времену војводе Лакића припада и једна борба с' биорским турцима на Божић са Дурмом Адровићем. У овом нападу трефио се Крњо Ђурковић из Краља и њему се има приписати погибија биорских турака, па и самог Дурма кога је посјекао Периша Пантовић из Горажда. Послије овога боја на Полици рањен је ђул-бег у Сућеску - ђул-бегова клисура - а то је било овако: потурица васојевићки у Доњој Ржаници Осман Чукић био је богат човек, код њега дође са својим пашајлијама ђул-бег на конак који осрамоти снаху домаћинову, те Осман оде у Сућеску и у засједи сачека ђул-бега, пуца на њега и рани га у врат од које ране падне ђул-бег с' коња, а Осман побјегне у колибу Ивана Асановића Слатињанина, који је у Сућеску стоку чувао. Ту Осман погине, а буљубаша Мето Мурат Алин рањеног ђул-бега однесе у Гусиње. Послије тога догађаја Васојевићи нападну на кућу Ивана Асановића да га раскуће окривљујући га као убицу Османа Чукића, но Иван закуне се да га он није убио већ да су га убили пашајлије ђул- бегови. Послије ове Иванове заклетве на његову кућу наиђе болест "губа" - лепра, од које се та кућа као млогољудна наскоро истражи, те се вјерује и данас да је то била казна због кривоклетства. Од те куће остало је само једно дијете мушко и једна ђевојчица Марта доцније жена Зарије Бакића и мајка Дмитра Бакића црногорског посланика у Цариграду који је био фаличан у једном оку. Но од свију брига војводу Лакића, архимандрита Мојсију и Нова Пантовића морила је највише та како да своје племе задрже од даљег турчења од кога ни Лијева Ријека није била чиста, јер се и у њој тада појавило нешто потурица. Тада се у Асу налазио потурчењак Фатић родом из Коњуха кога су Плављани раније потурчили са сестром и мајком. Овај Фатић - Зуле или Тахир - живио је у Доњој Ржаници, одакле је по који пут одлазио код архимандрита Мојсија у Ђурђеве Ступове и тамо се по неколико дана бавио као сиромах улазећи по који пут и у цркву. Послије неког времена догоди се да се у Петру Фатићу притаји дисање и потурице држећи да је умро понесу да га сахране и у тренутку кад су га спуштали у гробу Петар се освијести и отпочне своје причање о рају и Царству Небесном код Хришћана па оде у Манастир где се поново крсти и продужи своје причање. Овај догађај на потурице Васојевићке дејствовао је јако да су се многе породице поново крштавале. Послије овога догађаја Петар је живио још неколико година и умро је у дубокој старости својој и међу Васојевићима са добром заслугом. Војвода Лакић Кастратовић притиснут старошћу а заморен и пословима свога племена умро је 1838. године у своме селу Коњухе и тамо је сахрањен.
