Васојевићи

Анегдоте о Ђолу Лабану

Поручио једном приликом књаз Никола Ђолу Лабану да би радо желио видјети неке арнаутске прваке из околине Плава и поразговарати са њима. Ђоле им је пренио поруку и жељу књаза и они пођу на Цетиње. Књаз Никола их лијепо прими, угости и на растанку лијепо дарива, дајући им перјанике као пратњу до Горњих Васојевића-Полимља. Перјаницима је рекао да када стигну у Зориће /код куће Ђолеве/ кажу Ђолу да их на граници Црне Горе и Турске побије.
Арнаути су са перјаницима стигли у први мрак Ђолевој кући. Ђоле госте уведе у кућу и лијепо прими. Из тора узме најбољег брава те закоље за вечеру. Перјаници су се одмах вратили назад. При одласку су Ђолу пренијели наредбу књаза Николе /коју Ђоле срећом није извршио/. Ту књажеву наредбу, чуо је један од Арнаута, који се нешто био задржао код коња. Ђоле је Арнауте угостио и сјутра дан испратио до преко границе. Када је књаз Никола чуо за ово позове Ђола на Цетиње.
—      Зашто ме Ђоле нијеси послушао и извршио моје наређење да побијеш Арнауте - рече књаз!
—      Господаре, имали сте их када побити од Цетиња до Полимља, да вас глава не заболи због тога, а ја да сам их убио на граници, Турци би ми сво Полимље огњу предали. Они су, господаре, јели со и хлеб у мојој кући па да ми је та наредба и од бога дошла не би је извршио - одговори Ђоле.

Али-бег Гусињски скупи војску и поведе је на Зориће да ухвате или убију Ђола Лабана /1868. год./. Пролазећи кроз Пепиће сретну једног Арнаута који их упита гдје иду? Идемо да ухватимо или убијемо Ђола Лабана - рекоше Турци! Арнаут им на то рече да иде и он са њима. Када су били надомак Зорића, онај Арнаут што се придружио турској војсци, тобоже се спотакне и падне на земљу. У паду опали из пушке. Пуцањ се чуо у Зориће и опоменуо Ђола и Зорићане да склањају жене и дјецу уз Грабовити бријег и Грачаницу, а они што могу пушке носити да спремно дочекају Турке. Тај Арнаут што је опалио из пушке и опоменуо Ђола и Зорићане, био је један од оних гостију што су на повратку са Цетиња ноћили код Ђола, када Ђоле није извршио господареву наредбу.

Послије Берлинског конгреса, Плавско-Гусињске кризе, боја на Новшићу и разграничења са Турском, дошао је нешто мирнији период у односима између Црне Горе и Турске. Турцима су остали Плав и Гусиње, као и Доњи Васојевићи од Требачке ријеке па Лимска котлина низводно преко Берана све до Бихора. Турцима је дозвољен слободан пролаз између Плава и Берана /преко црногорске територије/. Једнога дана, Али-бег Гусињски, пролазећи са пратњом из Гусиња за Беране /гдје је имао своје конаке/, кроз Андријевицу, примијетио је старога Ђола Лабана гдје сједи на неком степеништу. Приђе му, па пошто су се поздравили,
Али-бег му рече:
—      „Вала си ми Ђоле много јада и муке задавао”!
—      „Ништа више него ти мени и мојим Васојевићима” - одговори му Ђоле.

Плијењење турских стада, која су готово увијек добро чувана, представљало је за све хајдучке дружине велики изазов и јунаштво. И Ђоле Лабан је често плијенио турска стада и то са великим успјехом. Међутим, у доба када је владао мир између Црне Горе и Турске, Плавско - Гусињски Турци и Руговци су се жалили на Ђола да им често „отима” стоку. Књаз Никола пошаље перјанике у Полимље да то провјере. Они дођу код Ђола кући, вечерају и легну да спавају у исту просторију са Ђолом. Усред ноћи, Ђоле им се неопажено искраде и извуче из куће, пође у Горњу Ржаницу, плијени једно турско стадо стоке, врати се кући и неопажено се увуче у собу и легне да спава, тако да га перјаници нијесу опазили. Сјутра дан се поново турци жале на Ђола. Перјаници на то рекоше: „Вала Ђоле ноћас није сигурно нигдје излазио из куће, него то мора неко други да ради”. Турске жалбе су се настављале и књаз Никола, пошто су га перјаници увјерили да иза тога не стоји Ђоле, поново по перјаницима поручи Ђолу да како зна пронађе те који крше мир са Турцима и плијене њихова стада, и да их добро изшибљика. На ту књажеву поруку Ђоле каже перјаницима:
—      „Реците ви, господару, да Ђоле због турских рага неће шибљикати Полимску сиротињу”.

Једном приликом књаз Никола питао Ђола:
—   Какви су Васојевићи Ђоле?
—   Све добри људи и јунаци, господаре! - одговори му Ђоле.
—   Јесу ли баш сви такви? - пита књаз Никола.
—   Јесу, господаре, јер ако има и другачијих то је толико мало да се и не примјећују! - одговори Ђоле.

Позвао господар Ђола на Цетиње. Ђоле је дошао, ушао у двор и затекао књаза Николу гдје сједи са књегињом Миленом у „Оџаклији”. Ђоле се поздрави са господаром и књегињом, али је не пољуби у руку, па она нешто рече књазу на језику који Ђоле није разумио, насмијавши се притом. Ђоле помисли да се нешто њему смије, што му није било право, па пошто сједе рече књазу:
—   „Господаре, примјећујем једну велику ману у твојој кући, а те мане нема код правих домаћина у Црној Гори”!
—      Која је то мана, Ђоле? - пита Господар.
—      У домаћинској кући не смије се нико од чељади насмијат госту! - рече Ђоле.
—      Опрости Ђоле, не смије се она теби, но ме нешто питала - рече господар.
—      Е мој господаре, и та ти не ваља. Чељад кад очекују госта раније се договоре, а кад је гост у кући пред њим се не шапуће, нити му се ваља насмијати па гост био ко био - одговори Ђоле.

Разговарали књаз Никола и Ђоле о свему и свачему, да би га у једном моменту књаз Никола упитао:
—      Бога ти Ђоле, имали шта ружније од твоје главе у Црној Гори?
—      Има господаре! Одговори Ђоле као из топа.
—      А шта то? пита господар!
—      Не питај ме господаре, ако ти кажем биће ти криво - одговори Ђоле.
—      Реци Ђоле слободно, нећу се наљутити - рече господар.
—      Ти, господаре, имаш двије још ружније ствари у Црној Гори - одговори Ђоле.
—      Које Ђоле? - пита господар.
—     Спуж и Жабљак на сред Црне Горе, а у њима Турци, па морам да би дошао до Цетиња, да их обилазим по петнаест дана - одговори Ђоле.

Послије неколико година, пошто су ослобођени Спуж и Жабљак од Турака, сретну се поново на Цетињу, књаз Никола и Ђоле. Књаз ће му тада рећи:
—      Е сада си Ђоле, ти, најружнији у Црној Гори!
—      Опет нијесам - одговори Ђоле.
—      Јеси, јеси! рече књаз.
—      Нијесам господаре, бога ми - одговори Ђоле.
—      Ко је то сад најружнији? пита књаз.
—     Европа ти господаре даде Плав и Гусиње, ти пободе телеграфске стубове од Андријевице уз Сућеску пут Плава, а не стиже да ставиш жицу на те стубове, јер ти узеше Плав и Гусиње и умјесто њих дадоше Бар и Улцињ. Тако ти Турци затворише пут за Дечане и Призрен. Шта има ружније од тих голих стубова - одговори Ђоле.
—      У праву си Ђоле - рече господар.

На Ђурђевдан, крсну славу књаза Николе, окупљали су се главари из цијеле Црне Горе на Цетиње, па је између осталих дошао и Ђоле.
—    Ђоле! Рече му господар уочи Ђурђевдана, дођи сјутра на ручак код мене. Ручаћеш са страним конзулима и министрима, да видиш како они једу и пију па да о томе послије причаш по Васојевићима.
Ђолу није био мио овај позив и сјутра не дође на ручак у двор. Књаз пошаље перјанике за Ђола, када он у кревету цвокоће зубима и дрхти као да га тресе сто грозница, и не пође на ручак. Сјутра, одмах послије ђурђевдана, рано изјутра, шета се Ђоле испред двора. Господар га примијети и пошаље по њега. Ђоле уђе у просторију код књаза и још са врата весело рече:
—       Добро јутро, господаре!
—      Што не дође јуче на ручак? упита га књаз. То ти Ђоле нећу никад опростити. Твоју празну столицу за трпезом нијесам дао да склоне, нека се зна да има црногораца који нијесу хтјели да једу со и хљеб у мојем дому.
—      Ама, господаре, ти си глава једне српске књажевине. Имаш хвала богу дичних црногораца, па што не позва неку „дику црногорску”, да сједи са министрима и конзулима, да се они не могу нагледати његове љепоте, а не да гледају мене, ружног Ђола, па се због тога господаре разбоље да ти не узимам образ пред тим министрима и конзулима - одговори Ђоле.

Послије разграничења са Турском и реорганизације Црногорске војске, једном комском граничару-чобанину, коме је умјесто застарјеле додијељена модернија пушка, заплијењена у претходном „Вељем рату”, уз обавезу да је чува као своју главу. Једнога дана, чувајући овце и границу од Турака и Арнаута, због велике кише склони се под једно дрво. Гром удари у дрво и запали га. Од удара грома чобанин се онесвијести. Наиђе туда арнаутска чета, па видјевши чобанина, свог гаравог, гдје лежи непокретан помисле да је мртав, узму му пушку и плијене стадо оваца. Послије неког времена чобанин дође себи, али нема ни оваца ни оружја. Знајући шта га због тога чека од господара, он све исприча својим братственицима и они га посавјетују да прије него пође на Цетиње, сврати код Ђола Лабана у Полимље, да би га он посавјетовао шта да каже господару. Он тако и уради. Пође у Полимље и исприча Ђолу све како је било.
Ђоле га посавјетова ријечима:
—      Када дођеш на Цетиње и приступиш господару, упитај га је ли старији Илија /Пламенац/ или Свети Илија? Господар ће сигурно рећи Свети Илија. Тада му ти реци да ти је Илија дао пушку а Свети Илија узео.
Он га послуша. Када стиже на Цетиње, и када га прими господар, он му исприча причу како га је Ђоле научио. Господар га је упитао, не дозволивши му да исприча све до краја. Јели те то Ђоле научио?
—      Јесте, господаре! Одговори чобанин. - Ево ти ново оружје и срећно ти било, рече му књаз Никола.

Када је Ђоле посљедњи пут био на Цетиње, сав „грунуо” и „оронуо”, књаз Никола га је позвао у двор, и он дође послије дужег опирања. Просторија у коју је ушао Ђоле, била је пуна господе којима је одмах упала у очи Ђолова грубоћа и ружноћа лица. Скоро нико од присутне господе није познавао Ђола и сви су се питали ко је тај што му господар посвећује толику пажњу.
Господар се са Ђолем задржао дуго, разговарајући о многим стварима. На крају тог разговора, књаз је упитао Ђола:
—      Ђоле, оћу нешто право да ми речеш, али онако како ти и умијеш.
—      Вала, хоћу господаре, ако умијем! одговори Ђоле.
—      Ко су највећи мученици на свјету? Реци ми Ђоле, али по души - пита га књаз.
—     Карађорђевићи господаре, јер су ослободили Србију од Турака, а сада скитају као скитнице по бијелом свијету - одговори Ђоле.
Кнез Петар Карађорђевић, који је био у сусједној просторији, и чуо је Ђолев одговор, уђе у просторију код књаза и Ђола, приђе старом Ђолу, пољуби га у образ, гледајући га топло, док га књаз Никола и остали гости у просторији погледаше изненађено и заћуташе.