Васојевићи

Анегдоте о Игуману Мојсији Зечевићу

За примирје с Турцима и боље односе с плавско - гусињским беговима треба захвалити скадарском везиру, који је из Цариграда добио наредбу да се створи мир на граници између Турске и православља, што је захтијевала Русија. Мојсије је обилазио цркву у Брезојевицама и православце у Плаву, Гусињу и оближњим селима. Ђул-бег Шабанагић сазна за Мојсијев долазак у Гусиње и сврати га на част. Било је за софром и Турака. Трпеза је била велика и на њој имаше доста меса. Поред ње се налазила бакарна чинија за бацање кости. Кад је месо поједено, Ђулбег уз смијех рече, показујући на Мојсија:
—      "Гле, људи, колико овај калуђер поједе меса, и шта је кости пред њим!"
Мојсије одговори:
—      "Вала, ја ијо месо ка чоек, а кости бачао, а ви јели и месо и кости ка пси".

"Која је вјера најбоља? - запита Мојсија Зечевића неки Турчин.
—      "Ко ће погодити шта је у два пуна мјеха кад нијеси гледао чиме су напуњени. А најбоља е она вјера за коју чоек не може погинут", додаде Мојсије.

Дошла Мара Дашић из Шекулара у манастир Ђурђеве Ступове да пита игумана Мојсија Зечевића који су свеци најстрашнији, да би могла што боље светковати. Мојсије јој је одговорио:
—      "Најстрашнији су свеци у овај крај "свети Боца с Пеовца (Бошко Миков Кастратовић), свети Саво са Сеоца (Саво Дмитров), свети Лука с Круга (Лука Мамић) и свети Дамњан с Доца (Дамњан Голубовић), но иди кући и пази ону колибицу и оно мало коза што имаш".
Кад је Мара дошла кући, имала је шта видјети: "света четворица" јој опљачкала све, и кам и дрво: колибицу запалили, а козе отјерали.
Гласовити јунак и одметник Мићо Аков Кастратовић, који је био заклети непријатељ Турака и њихове владавине али и велики "безаконик" јер је мимо народних обичаја и племенске уредбе узимао и "српско" и "турско", ником није ништа давао, нити је кога слушао. Још су били по злу чувени одметници, који су били страх и трепет Турцима на простору Плава, Гусиња, Сјенице и свугда гдје су се они налазили, Бошко Мићов Кастратовић, Саво Дмитров са Сеоца, Лука Мамић из Салевића и Дамњан Голубовић из Трепче. Били су страх и трепет не само за Турке него и за хришћане, па су као такви прозвани "света четворица",

Биљежи и др Илија Јелић у коментарима " Васојевичког закона".

Када је Ђулбег Шабанагић тражио Мојсија Зечевића да га погуби, овај се скривао у шуми. Једно вријеме био је на падинама Комова, а затим код својих у Лијевој Ријеци. Преко Мораче је путовао на Цетиње, код митрополита Петра I Петровића. У Морачи је коначио код Петра Вујисића. Ујутру, одморан и лијепо угошћен, видио је да Вујисић нема дјеце, али и да му је жена трудна, па је рекао:
—      "Петре, жена ће ти родит сина, и кад дођу да ти честитају мушку главу, онога вола (показао је руком) заклаћеш за добро здравље и напредак куће. Немо дијете да крстиш, ја ћу да сам му кум, ако се жив врнем из свијета, е идем преко Цетиња и Котора у Русију да тражим од руског цара помој и спас за нас и нашу браћу. Врнућу се од наше браће за три године".
Петру Вујисићу се родио син. Није га крстио, већ је чекао игумана Мојсија да се врати из Русије. Послије три године Мојсије добија спор са Ђулбегом Шабанагићем, јер је Русија интервенисала у Цариграду код султана да Турци више не чине зулум православнима у долини Лима и да се Мојсије слободно може вратити у манастир Ђурђеве Ступове као његов сгарјешина. При повратку крстио је Петрово дијете.
Ово се кумство и данас преноси између Вујисића и Зечевића.

(В. и: Вучић Зечевић, "О племену Васојевића и братству Зечевића", Матешево, 1981.)

Мојсије је у Русији обавио значајне послове за своје и Црну Гору. Успио је да од руског цара добије помоћ у новцу и оружју и да Турска прекине терор над Васојевићима. Највише је било жалби на Ђулбега Шабанагића. Мојсије је тражио да Русија објави Турској рат, а Васојевићи и остала црногорска Брда ће помоћи или учинити да потурице из Плава и Гусиња више не пљачкају и убијају. Русија је интервенисала код турског цара и Ђулбег је морао да прекине насиље. Мојсије је при повратку из Русије свратио у Цариград да му турски цар удари печат поред руског на писмо које је носио за Васојевиће за њихов повратак и мир у границама "Милутина кнеза". Цар га је, преко тумача, питао да ли би се потурчио и да буде паша.
—     "Не би никад то учинио", рекао је Мојсије, додајући да му то "не дозвољава закон и вљера".
—      "Би ли се, игумане, изашта потурчио?", питао је поново цар:
—      "Не би низашта, сем из ината".
Цар је тада рекао:
—      "Нека га, крмак, нећемо се инатит".

Када је игуман Мојсије Зечевић из Васојевића отишао на Цетиње, народ је остао без заштите и браниоца. Турци су све више упадали на ову територију, пљачкали, убијали и присиљавали народ на турчење, поготову у Плаву, Гусињу, Рожајама, Бијелом Пољу и Колашину.
Када се вратио са Цетиња, Мојсије је, уз помоћ Сима Војводића, Нова Пантовића и других угледних првака, почео враћати исламизиране у православље. Ово је чинио највише савјетима, клетвом и молитвама, а гдје то није постизао, употријебио је и претњу "Васојевичким законом".
Слушали су га људи и враћали се у вјеру прађедовску. Једном приликом прекори га Симо Војводић:
—        "Ти, игумане, покрштаваш Србе и друге Васевиће - Рајевиће и Новаковиће, а твое Мијомановиће штитиш и нијеси за њи’ строг".
Послије извјесног времена Мојсије пође код једног Мијомановића који се потурчио. Стаде испред куће и позва домаћина. Овај изађе и, кад га виђе, скамени се и једва рече:
—         "Ајде, игумане, у кућу".
—         "Нећу, но сам доша да ти речем да ћемо се шјутра ти или ја, Петре, копат од брацке руке, е си се ти потурчио и неј да се вратиш у српску вљеру. Ђе ће ти душа?! Проклећу те!"
Петар, који се сада звао Зуле, поћута, па замоли Мојсија да уђе у кућу да га крсти, Кад овај прекорачи праг, Петар - Зуле се заплака. Онда су се договорили да Зуле "умре" и да, кад му људи буду прилазили "оживи" и прича како је било "на ономе свијету".
Пошто је Зуле био цијењен међу муслиманима, очекивало се да му многи дођу на сахрану. Убрзо се Зуле претворио да је умро. Како су тада прозори на кућама били мали и није се унутра добро видјело, нико није примјећивао да је жив. Муслимани су га жалили и лелекали прилазећи му:
—         "О, леле нама, Зуле, добри..."
Послије извјесног времена, када се окупило много људи, Зуле устаде из сандука и рече:
—        "Чујте ме, браћо, ја више нијесам Зуле но Петар. Но, скидајте те погане чалме и крстите се!". Они се уплашише и неки почеше да бјеже. Зуле им рече:
—         "Не бљежите, не бојте се. Ово је ваш Петар и оћу да ви причам. Био сам на онај свијет и видио тамо рај и једну велику ријеку што извираше. Сједне стране бљеу цар Лазар, Милош Обилић и Срби. Ту бљеше свакога добра, да се описат не може. На другу страну ријеке Турци и потурчењаци. На њи су навалиле змије и акрепи. Муче се ка нико и нема куд тамо онај ко се потурчио. Чекају га највише муке. Ко е остао у своју вљеру и није се потурчио чека га рај и царство небеско код цара Лазара".
Та је прича учинила да се многи врате у прађедовску вјеру.
Петар је касније ишао по селима као "апостол Петар", проповиједао "слово Ристово", агитовао за покрштавање, причајући разне фантастичне приче о томе шта све чека на оном свијету оне који се не покрсте него умру као мухамеданци.
Те су приче, сачињене у договору с Мојсијем Зечевићем, имале велики одјек у народу.

Ђулбег Шабанагић из Плава више пута је покушавао да васојевићке прваке позове на скуп па да их на превару поубија. Али, они су се на разне начине довијали и одустајали од одлазака. Попгго није успио, Ђулбег одлучи да под изговором дочека Ћехај - паше окупи неколико угледних васојевићких првака. Служећи се овим лукавством, он јави игуману Мојсију Зечевићу да му је Ћехај - паша поручио да га "за добро Ђурђевић Ступова и свих Васојевића дочека у Ђулбеговом конаку са што више истакнутих Васојевића". Ђулбег је окупљеним првацима рекао да их је даривао скадарски везир и да ће дарове сјутра раздијелити. Увече је поставио јаке страже око конака, да не може нико изаћи ни ући. Како се сјутрадан Ђулбег није појавио, игуману Мојсију, који је сједио с неколико главара, било је сумњиво, поготову кад је сазнао да нико не може изаћи из вароши. Да би провјерио пгга се догађа, рекао је Радовану Лекину да се издвоји из групе, прошета кроз авлију и тако скрене на себе пажњу неког из Ђулбегове пратње. Док је Радован пролазио поред чардака, ага Кушић из Гусиња му даде знак са стражарског мјеста да му се примакне и рече му:
—      "Радоване, мрки каурине, за вас другија дарова немамо осим конопа на кое ћете сви висит".
 Радован се врати и каза Мојсију и осталима да су им Турци намјестили погибију. Не знају шта да чине: ако се прихвате оружја, сви ће изгинути, ако буду чекали - биће исто. Турци су се веселили. Мојсије рече Радовану да једна по један некако бјеже из конака, да би тако неко жив остао. Ђулбег и Турци су се и даље веселили. Један од њих ће рећи Мојсију и Радовану да су им бркови и брада као угажена маховина, па би ваљало да у њу успу кисјело млијеко. Турци, добро напити, тражили су да им игуман Мојсије пјева уз гусле и славу султана и њиховог јунаштва. Игуман узе гусле и запјева:

"Кршташ орле, чувај своја крила,
од вранова и од Гавранова,
узлећући небу под облаке!
Сури орле, кад загракћу врани,
из долине планини се мани,
јер је твоја, сури орле, мати
висок бријег и бријес крстати.
Развиј, орле, своја сура крила,
дозивље те из планине вила...
Побратиме, тешка ти је слика
када крава узјаше на бика."
Турци су пажљиво слушали. А кад је Мојсије подигао глас изговарајући посљедње стихове, настао је смијех. Игуман је завршио пјесму. Турци, пијани и весели, нијесу га више пратили. Дао је знак Радовану:
—       "Бљеж’мо, Радоване, е погибосмо!"
Радован је шапатом то пренио Милети Радојеву Зоњићу, попу Вукашину Поповићу и још неколицини. Мојсије, Радован и Милосав Јоксимовић неопажено су избјегли из чардака и кренули право према манастиру, гдје их је дочекао црквењак Томо Дробњак и спремио им коње да бјеже. Турци су били огорчени шго их је Мојсије и овај пут надмудрио. Њихова потјера наиђе на црквењака Тома и ошину га канџијом тражећи да каже куда је пошао игуман са главарима. Томо им показа да су пошли у супротном правцу и да су се вратили у варош, код Ђулбега. Мојсије и још неки побјегли су према Овсинама. Остале су Турци повјешали. Када је за ово чуо Ђулбег, ражестио се и све је смишљао како да се освети Мојсију. Послије кратког времена запалио је Ђурђеве Ступове, и манастирске конаке, и убио црквењака Тома. Мојсије је и овог пута успио да избјегне из манастира, са калуђером Руфимом.