Да опјевам Гору Романију
По којој се соколови вију
А орлови гнијезда свијају
Вјетри снијег носе и збијају
Па је често непроходна била
Те је не би прелећела крила
Кроз намете и врлети њене
Под борове и јеле зелене
Скупљају се огладњели вуци
Откако су помрли 'ајдуци
Ту кошуте рађају младунце
Ђе ни љети не помаља сунце
Нити икад цвијеће изниче
Туда јелен тумара и риче
У потрази за лаким срнама
Које скрива непрегледна тама
Што је шума и стијене чине
Па ни зраци сјајне мјесечине
Кроз врлетне шуме не пролазе
Нити икад обасјава стазе
Којима се отискају вуци
Ђе су некад пролазили Турци
Да их не би сусрели 'ајдуци
Кроз кршеве Горе Романије
Вијугају отровнице змије
А потоци планински жуборе
Који себи кроз камење створе
Мале стазе да би прошла вода
И пећине каменога свода
У којима кад престану кише
Нема влаге, нити воде више
Па се у њих уселе 'ајдуци
Да бар мало одахну у муци
И уз ватру да угрију руке
Па поново ударе на Турке
На највишем вису Лупоглаву
Виле горске прослављају Славу
И чувају обичаје старе
А 'ајдуци што туда крстаре
Њихови су гости и званице
Што при сјају Звијезде Данице
Дижу пехар руменога вина
И преносе са оца на сина
Крсну Славу и јуначко име
Па се има поносити чиме
Сваки Србин са планине ове
Јер је часне рађала синове
Најстарији међу 'ајдуцима
Прекрсти се па пехар узима
То бијаше Новаче Старина
Поред њега два његова сина
Коме дати пехар он не бира
Поред свога сина Татомира
Кад попише вино обојица
На ред дође дијете Грујица
Кога пехар заобиш'о није
Он дијете, а да вино пије
Но 'ајдук је, па због тога смије
Кад синове напојио своје
На ред дође Дели Радивоје
Што бијаше пећини на врата
Па при'вати здравицу од брата
Вино попи па пехар продужи
Да се свака званица послужи
А кад су се напојили вина
Новак с братом и два своја сина
Из пећине у ноћ замакоше
Па кубуре своје притакоше
И мрког се дочепаше мрака
Јер је Гора препуна Турака
На Црвене Стијене сиђоше
Раздани се у то па виђоше
Да су Турци Мокро прегазили
Док су они рујно вино пили
И спасили многе своје главе
Јер се Срби не одричу Славе
Ни тамјана, ни славске свијеће
И никад се тога одрећ' неће
Ни због блага, ни због турских глава
Јер је од тог преча Крсна Слава
Колика си Романијо горо
Нема плуга који би те с'оро
Нити има 'ата крилатога
Који би те прелећети мога'
Без невоље и вјере у Бога
Но' 'ајдуци у земану прије
С краја на крај Горе Романије
Стизали су за лулу дувана
И о јаду бавили Султана
Плијенећи турске караване
И крваве наносећи ране
Свим Турцима који по њој газе
Јер незвани кроз Гору пролазе
Многи Турци осташе без глава
Па је Царству помрачена слава
Ту је много изгинуло Паша
Јер је 'ајдух Лимун 'арамбаша
У планини у којој се роди
Са 'анџаром клицао слободи
И штитио понос свога краја
К'о саборац Пивљанина Баја
Кад се роди витез и племићу
С Хан Пијеска Јово Тандарићу
Па кад стаса за 'ајдучке чете
Турске главе почеше да лете
"Осматрају" са стржевог коца
С 'Ан Погледа па све до Сокоца
А и даље низ валу до Пала
Многима је мајка закукала
Од мркије' из горе 'ајдука
Горе него чобану од вука
Кад му овце покоље у тору
Па сит курјак замакне у гору
На брдима изнад Власенице
Налазе се кланци и литице
Низ које се поломише Турци
Кад их с Горе натисну 'ајдуци
Па је у то доба Власеница
Била права турска касапница
Времена су нова долазила
Али слава није пролазила
Од јуначке Романије горе
О њој гусле јаворове зборе
С њима слава Горе Романије
Довијека никад не умрије
А свако јој јутро сунце сине
Са Гласинца преко Јаворине
Па и даље до Миљацке воде
Јер је она гнијездо слободе!
Књижевник Милорад Шаровић
|
