Браћо Срби Бог нам помогао
И сваке нам среће надодао
Јер смо народ једини што има
Крсно Име у славу Свецима
Кад славимо ми се веселимо
И свакоме срећу пожелимо
Како брату тако и џелату
Чија кама виси нам на врату
Та доброта Српскога племена
Кроз оловна претешка бремена
Платила је велику цијену
У свакоме вакту и времену
Од душмана и мрских катила
Свака нас је несрећа пратила
Па нас има све мање и мање
Те је даље наше опстајање
Угрожено више него икад
Па морамо као до сад никад
Заслужити код Господа Бога
Го' опстанак народа Српскога
Колико је Српско посрнуће
Само знају праве Српске куће
Браћо Срби ко је мог'о снити
Да ће пропаст оволика бити
И да ћемо изгинути снажно
Што је нама било тако важно
Да другима помажемо јако
Мада бјеше по нас наопако...
…
Покушаће епска душа моја
Опјевати јунаке од боја
Из Српскога Сарајева града
У ком Српство „Дејтоном“ настрада
Нема вјетра без снажног сјеверца
Нити стиха као десетерца
Нит је ико опјевао буне
Као гуслар уз јуначке струне
Епски пјесник које му запише
Што се никад не затире више
Но се тиме прошлост дефинише
По којој се историја пише
А она је код Србина славна
Јер потиче из времена давна
Кроз крваве ратове и буне
Па је таква доспјела на струне
Све до краја Отаџбинског рата
Србин брани Сарајевска врата
Од крвавих ратника џихада
Да у њему Српство не настрада
А тако би остало за вазда
Да нам није наметнути газда
У Дејтону граду Америке
Нацртао невоље велике
Па се Срби селити морају
Неком другом простору и крају
И напуштат' вјековна огњишта
И ровове са ратног бојишта
Које Срби храбро одбранише
И ђе мртве своје сахранише
А сад некуд морају да селе
Јер душмани земљу му дијеле
И давају на погрешну страну
Тако црно Српско јутро свану
У пољани испод Требевића
На имању Карађорђевића...
Нема никог на том фронту жива
У тридесет и шест офанзива
Да се није нашао на муци
Колико су ударали турци
На биране Српске јединице
Од Олова па до Бјелашнице
Сваког дана сипају гранате
И по дану и у ноћне сате
А кликују Алахови борци
Према Српској утврђеној војсци
Кидишући на тврде ровове
Лако своје нађоше гробове
Јер их чека храбра Српска војска
Од Хаџића до села Забојска
И осталих утврђених чука
Ђе' вук стао уз горскога вука
Који држе на челу три прста
А вјерују у Исуса Христа
Тако Срби Сарајево бране
И држаху све четири стране
И пуне су три године рата
Одољели тонама граната
И кишама пушчаног олова
На положај Српских соколова
Србин бјеше храбрији и бољи
Но то није по западној вољи
Па подижу нато авионе
Да Србина с положаја гоне
Али Србин у тврде ровове
Авионе чека Клинтонове
Па му војска око Сарајева
Храбро гине и одолијева
Пошто ни то Србе не покори
Сјетише се погани злотвори
Да позову ратне представнике
До Дејтона града Америке
Гдје Србину кроје нову мапу
Поштујући Туђмана и Папу
Па Алији зачетнику рата
Додјељују сарајевска врата
И двадесет посто ђедовине
Српске Босне и Херцеговине
То изроди подржаше наши
Издајници петоколонаши
Са потписом Милошевић Слоба
'Рђом кап'о докле му је гроба
Јер је Србе у црно завио
Када им је санкције ставио
И границу преко Дрине воде
Да не буде симбол од слободе
А Крајину Хрватима дао
У Дејтону Србе је продао
И ништа му Српско не би свето
У Дејтону што је одузето
Него кад се издаја потписа
Цио Свијет на Србе кидиса
Да што прије селе и одлазе
Да би могли одмах да долазе
Разбојници и кољачи разни
Тако Свијет да изроде казни
Мјесто да их у тамнице стави
Свијет од њих богаташе прави
Јер су Срби вриједно радили
Па богатства многа саградили
Али ето, не би пусте среће
Па се изрод Српском земљом шеће
Али неће тако довијека
Ко зло ради, још горе дочека
Но да причам како Срби раде
Што на грдне ударише јаде
Невоља је на њих навалила
А зима се бјеше помамила
Дува сјевер и мећава јака
Па невоља састала се свака
Треба земљу напуштати своју
Која није отета у боју
А предати куће душманима
И сво благо колико га има
Онда дати цркве и олтаре
Православне манастире старе
Како отић' са родног огњишта
А са собом не понијет' ништа
Све би Србин оставио лако
Али мртве не може никако
Па у томе јаду и бијесу
Одлучише да мртве понесу
Па почеше да их откопа'ју
И са собом носе новом крају
Па зар има катастрофе веће
Кад почеше гасити свијеће
Јер бијаху баш на Задушнице
Запаљене код сваке гробнице
Тамо свако има неког мила
Црна земља што га је покрила
Па се чује кукњава и јади
Док се ковчег из гробнице вади
Јер то није било од постанка
Да два пута сахрањује мајка
Чедо што је једном сахранила
И напола била прежалила
Сад дочека нову грдну рану
Да му мора понављат' сахрану
И носит' му неиструле кости
У црнини и тешкој жалости
Неком новом непознатом крају
Да у новом одмарају рају
Сви су Срби као мајка ова
Ископали своје из гробова
И поново правили сахрану
Па им опет црно јутро свану
Тако Срба сто ше'сет хиљада
Због Дејтона поново пострада
Од тог' броја пет и по хиљада
Даде живот у одбрани града
У ком данас Срба више нема
Ал' се ново покољење спрема
Да све стопе Свете земље Српске
Назад врати од чизме катилске
А уз помоћ Светог Василија
Слобода ће опет да засија
Од Трнова до Српског Олова
Јер је тамо душа Принципова
Што из гроба о слободи пјева
На сред Српског града Сарајева!
|
