Тешки дани и времена лоша,
тамни облак притиск'о Цетиње,
још се народ куне у Његоша,
и животом да брани светиње.
Витештвом се нахрањују 'тићи,
свијетлим духом славних соколова,
мач побједе спремни су подићи;
сасјећ' корјен отровног корова.
Жива ријека улицама тече,
валови су правде и молитве,
и испира рану која пече;
носи мртве, окрепљује живе.
Уздиже се народ посрнули.
Муња сјевну и маглу раздера!
Сви потоци у њу су се слили,
муљ и блато испред себе тјера.
Огледало она је јунака,
препознаше у њој свога лика,
Света луча у трен изје' мрака:
пут истине одједном наслика.
Сви страхови некуд исчезнуше,
раскова се душа из окова,
потопљене наде изронише,
и умири тијело од болова.
Ђед с унуком опет се загрли,
састави се што је покидано,
устадоше они што су пали;
ослободи клетве име славно.
Чујете ли хармонију ову?
Миле гласе небескога хора.
Никад сунце кише не сакрију,
вјечност ноћи не допушта зора.
|
