Тешки дани и времена лоша, тамни облак притиск'о Цетиње, још се народ куне у Његоша, и животом да брани светиње. Витештвом се нахрањују 'тићи, свијетлим духом славних соколова, мач побједе спремни су подићи; сасјећ' корјен отровног корова. Жива ријека улицама тече, валови су правде и молитве, и испира рану која пече; носи мртве, окрепљује живе. Уздиже се народ посрнули. Муња сјевну и маглу раздера! Сви потоци у њу су се слили, муљ и блато испред себе тјера. Огледало она је јунака, препознаше у њој свога лика, Света луча у трен изје' мрака: пут истине одједном наслика. Сви страхови некуд исчезнуше, раскова се душа из окова, потопљене наде изронише, и умири тијело од болова. Ђед с унуком опет се загрли, састави се што је покидано, устадоше они што су пали; ослободи клетве име славно. Чујете ли хармонију ову? Миле гласе небескога хора. Никад сунце кише не сакрију, вјечност ноћи не допушта зора. |
Аутор: Миленко Дачевић |
