Ко ми то дира светиње!?
Ко то по прецима рове?
Ко у лику аветиње
боде и кида јецаје зове?
Ко ми то прошлост отима
постојање, извор, распеће?
Ко ми корене подрива,
мој праг, огањ и пламен свеће.
Који се силник дрзнуо клето
да моје крстове узима, гази
да краде и ломи све моје свето
да чизмом ходи по благој стази?
И ко то хоће да отима
све што је српски народ ствар'о,
све што је градио животима,
и увек скупо плаћао главом?
Нек зна! Виде га сви свеци,
звоне сва узвисла звона,
чују га и деца и сви преци
и Господ сам са светог трона.
Нек пази! Остаће уписан
на небу великом, у души свакој
да је занавек избрисан
из књиге човека где Бог је закон.
Нека се одсад до века плаши
моштију и одора свети'
у сваком храму су отисци наши
а ко их брише дани му клети.
И можда је ланац њихов јачи
и стеже громко наше светиње
ал' гле, свака све више зрачи
и збира братство под једно име.
|
