Ко ми то дира светиње!? Ко то по прецима рове? Ко у лику аветиње боде и кида јецаје зове? Ко ми то прошлост отима постојање, извор, распеће? Ко ми корене подрива, мој праг, огањ и пламен свеће. Који се силник дрзнуо клето да моје крстове узима, гази да краде и ломи све моје свето да чизмом ходи по благој стази? И ко то хоће да отима све што је српски народ ствар'о, све што је градио животима, и увек скупо плаћао главом? Нек зна! Виде га сви свеци, звоне сва узвисла звона, чују га и деца и сви преци и Господ сам са светог трона. Нек пази! Остаће уписан на небу великом, у души свакој да је занавек избрисан из књиге човека где Бог је закон. Нека се одсад до века плаши моштију и одора свети' у сваком храму су отисци наши а ко их брише дани му клети. И можда је ланац њихов јачи и стеже громко наше светиње ал' гле, свака све више зрачи и збира братство под једно име. |
Аутор: Невена Татић Карајовић |
