Црној Гори образ сада мије,
остарјели ђед Амфилохије,
са мученим нашијем народом,
и бој бије са српским изродом,
то је изрод Ђукановић Мило,
све му лоше и проклето било,
одреко се од предака својих,
Црногорца старих Срба мојих,
хоће кучка мучки ударити,
и лоповлук свој озаконити,
да отима Цркву Светог Саве,
ка да је неке кушо траве,
па привиђа што му срце жуди,
Василије ће тебе да пресуди,
уста је под Острогом светац,
Црној Гори понајвећи отац,
духовније вођа свих Србаља,
не да Свети да му образ каља,
нити Мило нити земна влада,
одбраниће народ који страда,
јер он чује и вриску и цику,
подигли сте буру превелику,
и ваша ће потонути лађа,
закукала мајка што ве рађа!
Када ђедо диже к небу руке,
због народне превелике муке,
и Господу викну он бол ову,
чујте свети кад вас ђеца зову,
и ти Петре и ти свети Раде,
еј нечисти оће да украде,
па проклиње глас са неба Петра,
сви дабогда били под два метра,
живо месо са вас одпадало,
и у дом вам се семе затрло,
колијевке вам сад остале пусте,
док столовах ви ово не чусте,
јер су тада били људи, а не стоке,
на грудима сијале су токе,
понос бјеху они српству цијелом
а ви што сте до и моји дијелом,
Црногорац који Србин није,
те глупости не бијаше прије,
у кам ви се живот скаменио,
кад међ браћу немир си унио,
јер будала копа темељ кући,
и гријех вам је овај вапијући,
да ве сатре све дабогда Господ,
кад пљунусте на братствени код,
е да ли сте Tурци ил Арнаути,
нек навали на вас јад љути!
Чекај Петре проговара Раде,
жа ми их је немој такве јаде,
са небеса на њих да проливаш,
јер их увек са сузе заливаш,
и молиш непрестано за њих,
стрико Петре молитвен и тих,
они своју ископаше кућу,
своју богме, ада неће туђу,
ко зло чини кад му је утека?
Грех је овај кано каква река,
па ти многе изора обале,
но и река носи ове вале,
и врће се у корито своје,
и зло њихово ово то је,
они сада служе свом мамону,
у живи пијесак сада они тону,
но да стрико ми благослов дамо,
нашем роду који живи тамо,
што је частан и за образ зна,
нека свако сада Бога позна,
и нек се утврде срца њина сада,
Црна Горо слушај свога Рада!
Устај срце успавано моје,
пчеле моје збијај се у роје,
полетите ђеду остарјелом,
има стари осамдесет лета,
због истине постао је мета,
млад је соко остарјела лица,
кад он викне тад утече злица,
он не да злу никад на вас,
зато устај Црна Горо на глас,
његов и свих митрополита,
скупите се на Ивова корита,
сетите се и Балше и Црноја,
и Драшка и Вукоте и Вука,
јер сад је на вас дошла ова мука,
скупите се сви под ђедов конак,
јер он је прави и законит монах,
наследник је мој и Горе моје,
а ти Мирашу црни несоје,
за те Петру ја говорити нећу,
и кад мислиш ти упалит свећу,
нек се Петар на тебе окрене,
и излије проклетије оне,
што намени издајнику Милу,
јер ђецу има и устегох му силу,
ал нек пушти на те јаде своје,
плата праведна за недело твоје!
Ђедо слуша горе ове речи,
сад на небу Црна Гора јечи,
опет плачу пред олтар канђела,
шаљи Боже збор својих анђела,
да се братска крв не пролије,
сачувај нас вавилонске змије,
да не страда народ измучени,
хеј Ти их тргни и из сна их прени!
Нека буде а што бити мора,
Цела Црна посвећена Гора,
вели Христос са трона небеског,
а закона владиног прелесног,
нит ће бити нит ће се одржати,
а народ ће мој Отац подржати,
и подигнут срце свако чисто,
и слуга ми верни добри Ристо,
кад ми са Петровог трона виче,
нисам дао да вам оџа риче,
на Цетињу равном у тај вакат,
и ниједан не остаде сакат,
ко је у мене положио наду,
ви устајте на понос вашем Раду,
а и Петар што преда мном клечи,
од његовог плача цело небо јечи,
плаче Петар, лелече за вама,
јер је на вас сада дошла тама,
па ме моли као мало дијете,
што сијали да сад не жањете,
јер ви сте га сами изабарали,
но ја не дам да ми Петар жали,
и на вас сад изливам благослов ,
нек устане сваки мој богослов,
сваки који живи по Завјету,
Новом вјечном , нема мјеста сету,
у сваког ћу усадит семење,
нек устане свако ми створење,
с братском слогом и љубави моје,
нек се сада као пчеле роје!
Уста први Никшић од градова,
па Беране и сва земља ова,
и Пљеваљци а и Бјелопољци,
ови стари моји богомољци,
и Зећани и Подгоричани,
и Јанкови храбри Мојковчани,
Барани и Которани, Херцег Нови,
сви устали, само ђедо зови!
Неће дати они своју колијевку,
кад нишане на њих двоцијевку,
одњихала их Мајка Црква ова,
од јуначког и старога кова,
што коваше Његоши свети,
па ко њима мисли да пријети,
да пендреком из њих душу миче,
џаба сада на њих ала виче!
Устали су моји вуци горски,
соколови стари црногорски,
ти сокола не можеш у оков,
нит метнути нит прекинут зов,
кад полети са ових висина,
брат до брата и отац до сина,
сви достојни славне историје,
и сад Раде радост ту не крије,
и пјева нам на небесу вијенац,
Црна Горо, Немањин првијенац,
и Вукан стари владар Зете,
усто стари да предводи чете,
и Јован мучениче стари,
хеј сад верних срца он жари,
плач Петров је све разбудио,
и ко сад мисли да нам наудио,
Пева Цицмил у Беране граду,
де пе ес се забави о јаду,
Пешикани бране Херцег Нови,
и припадају руци нашем Јови,
који Христа на Јордану крсти,
свуд су сада три спојена прсти,
а Милачића џаба затварате,
ту грешите грдно се варате,
ми сви Марко сада ође јесмо
срамна владо биће тебе тесно,
соколови се у оков неће везат,
ма можеш нас ти до сутра резат,
и у борби правде наспрам силе,
кроз историју пјевале су виле,
правда спора ал достижна боме,
што ко чини, нек се нада томе!
Наследници зетских епископа,
Црну Гору што бране од укопа,
ђедо Јокаш и Амфи нам мили,
срећни, храбри и здрави нам били,
и са њима Црногорци браћа,
нек је проклет ко сад браћу свађа!
|
