Ја не могу мирне душе гледат,
како море црни талас скрива,
зар се могу велу магле предат,
јецају нам Гора и Србија.
Моји стари досељени давно
са брегова Црне Горе миле,
па на дивно Kосово су равно
били понос наше Отаџбине.
Са Kосмета право у Србију
да ко браник за век века буду,
загрлили моју Kуршумлију,
а сад виде и чуде се чуду.
Руши племе, раздваја и парча,
Мило, што би да се затре Вера...
Ех, да ми је Душановог мача,
па да под њим погне се невера!
Ја не могу да се делим на два,
у мени је и крв прађедова,
из душе ми светлост Kуча сија,
унука сам и Kћер Србинова.
Моји стари сви су соколови,
у грудима букти ватра љута,
у очима Бели су Орлови...
Kрстимо се српски по три пута!
Диж' се Славо, де устани Чојство
и ти вавек моја Отаџбино!
Ој Србијо, брани братољупство,
ко не живи... Тај не би ни гин'о!
А ми смо ти јоште живи роде,
краси Србље четири оцила,
де истерај из недра изроде...
Диж' се Птицо, моја белокрила!
|
