Ја не могу мирне душе гледат, како море црни талас скрива, зар се могу велу магле предат, јецају нам Гора и Србија. Моји стари досељени давно са брегова Црне Горе миле, па на дивно Kосово су равно били понос наше Отаџбине. Са Kосмета право у Србију да ко браник за век века буду, загрлили моју Kуршумлију, а сад виде и чуде се чуду. Руши племе, раздваја и парча, Мило, што би да се затре Вера... Ех, да ми је Душановог мача, па да под њим погне се невера! Ја не могу да се делим на два, у мени је и крв прађедова, из душе ми светлост Kуча сија, унука сам и Kћер Србинова. Моји стари сви су соколови, у грудима букти ватра љута, у очима Бели су Орлови... Kрстимо се српски по три пута! Диж' се Славо, де устани Чојство и ти вавек моја Отаџбино! Ој Србијо, брани братољупство, ко не живи... Тај не би ни гин'о! А ми смо ти јоште живи роде, краси Србље четири оцила, де истерај из недра изроде... Диж' се Птицо, моја белокрила! |
Аутор: Радица М. |
